Шумадинка

išš- 214 f-gE-

лћ. Помрчина e бмла као тесто. И сваки десетљ корака, морао се ло гдикои занлести гранћмЋ или травомљ, или посрнути преко камена. Ишли смо ћутећи, Hie намљ више бмло до певанл и шале. Шуштанћ реке Раиса, бмо нам -б е единии вођа. Mbi смо чули шуштанћ реке али воду нисмо могли видити; сђ тога често до колена газили смо по блату или по води. Ако смо по гди кош речв рекли, то смо се само јоштђ више плашили. брбо еданљ прииоведаше, како има дивлви граблг>иви зверова по тммђ брдима, други придода како тал1ански аидуци долазе те пллчкаш путнике, и стотину други страова причало се — кадљ на еданпутљ, они што су ишли налредЂ повичу уплашено : „стои, ко си тм?" „неиди ближе" приД°Д а ДРУ ГИ •—• „држ'те га за гушу" повичу они што су острагу бмли; сви помислимо на тал!ннске бандите; кои су имали у штапу штилете поваде, а други почну тражити no торбама закиснуте мале пиштолћ — „мене пуштите напредљ!" поииче нашЂ БлихерЂ, и прогрчи поредв насЋ. У томе и мм сви скупимо се, спремна за битку. КадЂ тамо, а оно еданљ пастирљ , тера предЂ собомљ магаре, на коме су бмле натоварене две путунћ пуне млека; кое таи пастирг. носи у ХоспиталЂ да прода. Они обично читавогљ лета живе са стокомђ по брдима, з 6 огђ паше, само слазе те млеко и сирљ сиесу кућама, и однесу брашна, па тако по колебама живе. — Мм се мало повратимо, т. е. повратимо се одђ лштине, ерЂ намЂ е жао бмлошт. о нису бмли аидуци да се тучемо. Таи пастирЂ каже намЂ да нисмо далеко одђ Реалпа — запитамо га можемо ли ноћити? и онђ намЂ каже: могу ноћити петорица или наивише шесторица, а за више нема нигди места, ербо тамо е само еданљ малми манастирЂ, и еданЂ капуцииерЂ (калуђерт.) кои прима путнике. Око монасгира има неколико настирски колебица, то е све. —• Ми млоги станемо те се нашемо сити оногђ млека, чобанинЂ каже намЂ да се држимо све реке, па да ћемо одма доћи до бдногђ малогЂ моста, иреко когђ како пређемо видићемо РеалпЂ. (Продужеше.) 1

БЕЗШТЕЖНМИ ПРАКТИКАНТЂ. (Продужено.) „Лело е овде у Београду живити" почне голотрбми Иво брил!ући бркове одђ в1на. „Само ми се недопада што млого лочинћ се туђимЂ езицима говорити. Н самв шче долгао изђ окружЈл. КадЂ самв видјо БеоградЂ срце ми е заиграло. За овм седамљ година ло спол .чшнћмЂ изгледу млого се променуо , а по унутралшЂОсти шштђ вмше. ОдемЂ одма у здаше у каФану, да бм кога познаннка старогЂ нашао, ерЂ н знамЂ ако буду Moifi старм познаници, онисе немогу нигди изванЂкаФане наћи, кадЂтамо на оба билјнра брон се немачки. ОдемЂ горе да вечерамЂ, изнесу ми неку цедулш, на KoioS немачки стое полисана ела келнерЂ пита ме немачки; шта ћу да едемЂ. fl се нађемЂ у чуду, нумемЂ да му одговоримЂ, и сви што су око меие седили, сгледаш се смешећи, гди а у средЂ Београда безЂ немачкогЂ езмка оћу да останемЂ гладанЂ. Мало пре идући овуда сокакомт,, сзратимЂ се да едемЂ sia.io сладки колача, опетћ у дућану она жена што продае не" зна ни речи србски; видимђ светЂ овде, свратнмЂ се, и одма опетЂ будемв лоздравлћнЂ немачки, и поброи ми она вла, коа нигда нисамв чуо. Н видимђ да самћ извад10 пасошЂ за БеоградЂ, а да самЂ дошао у БелградЂ.

„Ала си будала!" прихвати му речв Тале: „па то мора бмти. Мм се просвећавамо. То се зове нестонти на едномЂ месту. Тм знашЂ како самБ л тежко учш у лгколи немачки. Свагда кадЂ смо имали иемачку граматику, л самБ донео Kpirohn у школу симита и бурека, ерљ самБ знао да ћу 6 б 1 ти затворенЂ. А одђ како самБ изаuiao изђ лшоле научЈо самв немачки колико ми ми треба да се могу унтерхалтовати у нобл-друшсгву. Што се броннл тиче незнамЂ далћ бролти одђ 48. и онда обично маргерЂ у каФани викне „парти." „Дакле вм овде неучите иемачки сбогЂ Шилера н Гетеа и другш списагелн, него с 6 огђ келнера и каФаиа." упита Иво подсмевагоћимЂ се гласомЂ. „Да како" одговориму одма Тале— „то е почетакЂ. БеоградЂ е на таквои точки , око кое се млого народа тре; мм морамо млого коешта примити. Наипре су дошле различне стране алБине, па онда различна страна ела, ла онда различни обичаи, затимЂ и различни езицм, ла ће по томђ доћи различне цркве, и тако ће различне стнари доодити у различна времена. А то све зато uito ми нећемо да будемо, ни тишлери ии шнаидери , ни шлосери, ни шустери, а камо ли келнери, свак1и Cp6iaнацЂ волјо бм ићи у аидуке него да буде келнерБ." Мало помало почне се мракЂ ватати. Варолша музика после дугогЂ свиранл устане и оде. На свакомЂ бмла е другчјн алБина, они су представлнли собомЂ сва ношива у Веограду. Н бшво е свиранћ свагда лепо, и свагда е публикумБ у башти веселило, и одушевлало кђ пиву. БеоградЂ е срећанЂ, да оне лепе apie за кое су сада у Европи умукле све музике, слуша. Марселћзљ, Ракоци, Кошуто†маршЂ, „устаи устаи србине" све се менл едно за другимЂ, за забаву свагда добро и весело разположеногЂ другпства у бап1ти или пивари. Музика оде, али друшство у башти ништа се неумали. бдии су одлазили едни долазили, и тако непрестано астали су бмли пуни, непрестано се пиво и вшо точило, непрестано се разговорЂ така†водЈо, кои е наликЂ на вреву. Свако друшство за свакимЂ асталомЂ имало е свои собственми разговорЂ, или прегшрку, и свакш разговорЂ бмо е живђ и водш се глас!пе него на другимв местима. ■—• бчамЂ и.ма чудновата своиства за конћ и лшде; конби кздђ га еду ? добро трче, а лгоди кадЂ га куваго па нћгову воду niro добро вичу. II она пословица кон вели: „ечамЂ трче а ракјл виче" може се сада казати: ечамЂ и трче и виче. Прјнтно и топло вече задржавало e све госте у башти, сунце е бмло залгло, али одђ западне светлости видило се лело, и nie требало шште ни месеца ни свеће; а 101лтђ манћ онде гди по гди коа бутелл кадра е осветлити чита†асталЂ. „Види колико e сатш" рекне голотрбми Иво — „да и Mfci кудЂ годђ идемо, да одамо или да славамо!" „НемамЂ л сата" одговори Тале, глоцкагоћи едно пилеће крило. „Како немал1Ђ сата , кздђ ето ланацЂ виси ти о пруслуку?" „Ха, ха, ха," насмее се Тале: „А зарЂ тб! мислиш^, да cBanifi онаВ кои има златанЋ ланацЂ, да мора имати и сатЂ. Н истина имамЂ и сатЂ и ланацЂ; али сматрамЂ за луксусЂ да обадвое у еданпутЂ носимђ . КадЂ носимђ сатЂ, онда ми стои ланацЂ у залоги, кадЂ носимђ ланацЂ онда опетЂ заложимЂ сатЂ, а друго, шта ће ми сатЂ.