Шумадинка

47

жао. што е мирљ добш, незнашћи, да е сђ тимђ само своjo пропаств одложјо. Будући да су Римллни превелика зла непр)нтелк> наносили. то нису нииадЋ сак >зи проти†нби заклн >чивани> ертз они ион су одђ опасности удалћнш бмли, нису хтћли. нћои се приближиги. зато cv рКдко воину пршмали, а Римлнни су увћкг> водили воину у згодпо време, како шмт> е, и < ђ коима iiiMT> се угодно свидило. Римскш обичаи 6wo е: увКкт. господарски замов1т дагоћи говорити; нх,!ови посланици . кое су они кт. народима пјилнли , кои римску силу 1оштт> нису бмли осетили заиста су б^Јли злоставлћни, кое « сигуран'1> повод-b бмо кђ иовои воини. Будући.да они никадЂ нису мирЂ искрено заклшчивали, и будући да су нбшви уговори мира , у намћри све захватити, само бшли одлаганћ воине, то су они такова условјн полагали, коа су увћкЂ пропаств дргкаве, коа е на то пристала заиочиннла. Почемг> су већБ бмли уништили воиску непрјнтелн, онда су они упропашћавали нћгову Финансјш , подђ изговоромЂ, да шмђ се воени трошкови изплате; то е бно новђ родЂ тиранства. кои е непр!ателл приморавао. да сђ великимЂ д З нкомђ удручава свое поданике; сђ тимђ да губи Htiosy приврженоств и лшбавв. КадЂ су Римлнни сђ коимђ непрЈителћмЂ мирЂ заклшчили, онда су они сдногђ одђ браће или дћце HenpiателБскогЂ владателн у залогЂ узели: то јимђ е давало rioводђ и средетво, да могу кралћвство по волви узбунвивати. Ако су кодђ себе имали наелКдника престола , то су онда сђ тб1мђ плашили владателн, ако ли су кодђ себе имали каквоп> манГ.гЂ принца. то 1 имђ е онђ за оруд1е служЈо, да су нодђ непрЈнтелн народне буне подранБивали. Премда е бмла титула нбговм сашзника само еданЂ видђ робства и поданства, ипакЂ су странни народи и владателћи сђ тимђ се радо поносили, ерЂ, кадв cv видили. да два разна народа воину воде. премда никаква сашза ни заплетке сђ ниеднммЂ имали нису, то ииакЂ нису мировали, но ишли су проти†слаб!'егЂ. То е бно гошђ старми pnmckin обичаи, кои се укоренш у нбјовои дипломацш, у почетку у воини између малн варошш, а доцн !е између велики сБ1ла. htiobo (римско) постонно правило бмло е: di.uiru u.iu посвађати (:đivide et impera:) Тако е Римђ укинуо ахеискш сашзЂ у Грчкои, и римскш сенатЂ бно е заклшnio и заповедш, да се евака варошв у Грчкои, кон е пре тога бви.ча у ахеискомЂ сашзу, по собственвшЂ законнма управлл, као една независима држава. Удалћну воину нису Римлани никадЂ хтћли водити. докле годђ нису себи набавили каквогЂ сашзника близу свогђ непр!лтелн, когђ су хтћли напасти , тако , да е увћкЂ таковБш сагозникЂ свого воиску сђ нб 1 овомђ сагозш; И будући, да нБШва воиска у томђ случаго Hie никадЂ знатна и многоброина бнла, то су они свого другу воиску издржавали у сагознои провинц!и , кон е непр!лтелш наиближа бниа , и трећа нбјовз воиска ст онла е у Риму. увћкЂ спремна за марширанћ. Тако су они свагда врло малу частБ свое воиске военимЂ опасностима излагали. а

нбјови непр!ателг,и морали су цћлу свого воену смлу на еданпутЂ судбини воверити. Римлнни су кадкадЂ у уговорима мира употребллва" ли сумнителна нзраженн свогђ езика, коп се могла на два или више начина толковати; а кадкадЂ су еданЂ угсжорЂ по CBoiofi ћуди толковали. КадЂ е римскји ђенералЂ, кђ миру приморанЂ . примирителнБш уговорЂ заклшчјо, то се онда еенатЂ, кои никздђ nie хтћо одобриги гакове уговоре, сђ тб^мђ миромЂ ползовао, болћ се за воину npnnpaBio и онда е воеванћ продужјо. Народи и кралћви сами су себе упропашћивали, шилвгоћи на поклонђ свол богатства у Римђ : и римски ђенерали узимали су одђ побћђеногБ непрЈвтелн што су више могли злата и сребра, и у свомђ трјгомфу сенату ripeдавали. тако да се сђ twmi > свака окончана воина и за другу доидућу постарала; да е една воина давала ■редства другои. Римлнни су чекали, да се сви народи као елободни сагозницн нБима повиновати обвнкну, пре него што започну владати као сђ поданицима. То е бмо полаганћш начинђ освонвана; они су побћдили еданЂ народЂ : доста i-чмЂ е 6 б)ло . да га rio мало ослаблаваш, кадЂ е прнморанЂ 6bio примити римска услов1а мира, коа су га подконавала, да и самЂ Hie ни осћћао ; ако се таковми народЂ хтћо подићи, то су га они онда шштђ више удручили, и онђ е пао у римско поданство, безЂ да се може опредћлити време, кадЂ се нћгово поданство започело. Тако Римђ управо Hie бмо ни монархјн, ни република, но глава тћла евно народа, цћлогЂ свћта. ЛудЂ е онаи освоителБ, кои хоће да све народе под. вргне иодђ своича подобне законе и обичае: то н!е ни нашто: epi, подђ свакимЂ начкномЂ правлетд може се иовиновати: зато Римђ ни сдномђ народу nie сбшомђ наметнуо рим (-ке законе и обичае; народи нису никакве опасне сагозе проти†Рима чинили: з 6 огђ huiobe обште покорности према Риму сачиннвали су они еви едно тћло, сви субБ)лн Р и м л н н и, безЂ да су бмли саотечественици. CbiAa е бмла у Риму, а п р а в о у народигма. празно право независимости елабм народа и држава. 3 А Ч И И Ц И. Лгобите свое отечество. и оно ће взсђ лгобити. Ко жели да се одђ плуга обогати. мора еамЂ орати. Млого поверенћ у друге, упропашћуе поштене лгоде. бдна мала небрежлвивоетБ . може великои неерећи довести. Треба се чувати одђ малм' трошкова, ербо една мала рупа на лађи подави сву лађу. Ко купуе оно што му нетреба, продава ће и оно што му е нуждно.

М Р В И Ц Е —■ НаполеонЂ 1. nie ништа држао на прјвтелвство; и то наислађе човечје чуствованћ, Hie онђ осећао. „Пр1лтелБетво" говораше онђ често, „ше ништа друго него една речв. Ни за саму мого браћу немаримЂ. Дироку самБ