Шумадинка

БЕРБЕРИНЂ. Господинг. А што си данасљ тако калнвљ ? Берберинг. Непитаите. Идући овамо кђ вама, оклизнемЂ се, и да се нисамг. дочекао на леђа . савг. 6ti се разбш. Ко ме e годг. видт смедо се. Видите како е човекЂ чудноватЂ, ничему се слађе ненасмее . него кадт? види да ко годћ падне. бданЂ берберинљ пао па се сви сладко смеш; да сђ каквимв ли се задоволвствомЂ зрителви смен), кадт> какављ велики господинђ падне. Па после, кудђ самв годђ прошао свакЈи се окрене за мномђ, нзсмее се и рекне: „гле како е оваи уловш зеца! " Нико неће да каже: гледаи како е оваи улов!0 лисицу; — ербо сваки добро зна да ко улови лисицу , таи неће нигда пасти. Само човекЂ правЂ могке пасти; то еств човекЂ кои иде узправо; она јкивогинн што пузи неможе нигда пасти, шта вмше, немоаге ни посрнути. Упамтите добро: „Између cbihj животин.ч на свету, само две животинћ имаго свого рођену кућу " — и те обадве жнвотинћ п у з е. Шта мислите кое су то животин!!. Неможете ifi погодити; то е пужЂ и корнлча. Видите, како и сама природа већма воли ону животинк) гпто пузи. ПужЂ е снисходителанЂ и предЂ свакимЂ увЈче свое рогове у главу; тако е исто и корннча мирна, стрпћлива, и одђ сва чега се клони. Зато те обадве животинћ вмат свого ку-ј ћу. Ни зашто друго него само зато што пузе. Али човекЂ —- т. е. не свакш човекЂ, ербо и међу лгодма има врло млого пужева и корннча, него поштенЂ човекЂ, кои иде право, може врло лако пасти. Кои само гледа об" шту срећу, неможе у исто време и пред-а-се да гледа, да види оне нме, што оне пузеће животинћ предЂ нбимђ изкопаго Нека е просто оннмђ лгодма, кои су као пужеви и корначе, они само за евого кућу пузе; али има и такви пузећи животинн, што су отровне, а то су 3Mie, шкорnie, гусенице и проче; они лгоди, кои су као ове пузеће животинћ, то су наивећи отрови друштва ^oeesierb. Htnма то Hie ништа запалити кућу свога ближнћгЂ, шга bbiше, свога пр^ателл, само зато, да томђ приликомЂ може свого кућу скуплћ лодљ кирјго дати. ТаквимЂ лгодма ше ништа упропастити едну целу Фамил1го, само зато, да могу показати свого властв. Такве 3Mie пузе крозЂ траву, и бираго отровно коренћ, да га разасипаго по свету. Природа е на цео створЂ овога света навукла едно волшебно покривало. Што годђ видимо, што годђ чуемо, то Bie сасвимЂ онако као што видимо и као што чуемо. Одђ свакогЂ човека треба човекЂ да се чува. Сва дивлн животинн болћ познае природу човека, него што човекЂ самЂ познае. Сва животина нема поверенн у човеку; бћжи одђ нћга. Господинг. Та докле ћешЂ веће говорити. Берберинг. Докле се годђ вама господи непусте браде; па кадЂ васЂ престанемЂ брјати, онда ћу престати и говорити; а овако научш самв све мого брЈачицу, да пратимђ говоромЂ. Како преетанемЂ да говоримЂ онда немогу да 6piem^. Видите и оваи нашЂ занатЂ , hie ништа друго него еданЂ занатЂ противу природе. Да су лгоди побожни, они бм требало да оваи занатЂ, као богу противанЂ занатЂ протераго; ербо берберинЂ усуђуе се сваке неделћ два путЂ или три путЂ да поправлн 6o^ie створенћ, т. е. да 6pie браде, кое е 6огђ дао лгодма. Гдћ сте вм чули, да друга кон животина има таи обичаи. Зашто

конб неподсеца свого гриву, зашто во неломи свов рогове, зашто магарацЂ неодсеца свое уши. То само се лго. ди нашли да поправлнго сами себе. Сђ тиме лгоди млого rpeiue. врбо свето писмо кадЂ каже: створи 6 огђ човека по образу и по подоб1 - го своему; разумевало е онакве лгоде као што су онда бмли, т. е: кои имаго браду. ■— И н неверуемЂ да ће насЂ, овакве лгоде као што смо , на страшномЋ суду познати анђео спасителв. Мм се млого меннмо. Мм се и душомЂ и тћломЂ удалавамо одђ подоб!н божЈегЂ. Тешко ономе кои ммсли, да e свако оно животно што иде на две ноге, правми човекЂ, Онаи нема искуства кои држи , да v свакомЂ човечјемтз тћлу и човечја душа дише. Господинг. Кодђ толикогђ твога говора па мн ништа неказа, има-ли што ново у Севастополго. БерберинЂ. СадЂ башЂ, овогђ мин ^та туку се сђ наивећимЂ огорчен !емЂ. ГосподинЂ. а одђ кудЂ тм то знашЂ ? брбо кадЂ самв овамо пошао остали су

Берберинг. ^вађагоћи се. Господинг. БерберинЂ.

Ама за кога тм мислишђ. Ко се туче ? Та мои шегрти. Сђ 6 огомђ !

М Р В И Ц Е — Филипа крала МакедонскогЂ запиташе, кога воли, а на кога мрзи. Онђ имђ одговори, волимђ оне, кои ме нису издали, а мрзимЂ оне, кои су ме већЂ издали. — Дшнис^е затвори Филоклена, што му е куд?о стихове, па после опростивши му, позове га натрагЂ и почне му опетЂ читати свое стихове. ФилокленЂ слушаше донекле, и немогући више сносити, устане и пође. Д"'оHHcie га запита куда ћешЂ, у тавницу одговори ФилокленЂ, ерЂ ми е тамо лакше, него овде слушагоћи твое стихове. — ДтгенЂ Фалаше Шпартанце и нбиовђ начинЂ живота, а завидлвиви Атиинни упиташе га, зашто неиде кодђ нби да живи, кадЂ му се тако здраво допадаго? на кое имђ ДшгенЂ одговори, лекарЂ неиде гди су здрави лгоди. — бданЂ Атинанинђ, лукавЂ и завидлвивЂ човекЂ сазидавши кућу, напише на нбои, „овде е забранћнЂ улазакЂ свакомЂ злу." ДшгенЂ пролазећи ону да опази надписЂ и повиче: ,Па на кого ће Kaniro газда ући ? — бдне енглеске новине побронвагоћи. богаташе старм и нови времена, као манћ до садЂ познате, наводе ове : Мазарини ocTasio е после себе 50 милшна талира. КардиналЂ Волсаи, имао е више одђ 500 слугу, између кои бмли су 10 лордова и 15 ритера.. НћговЂ приходЂ ра ванЂ е 6tio кралћвомЂ приходу. Недавно умро е у Литванш нек!и Тиск!евићЂ, и oCTasio е своимђ трима смновима 2000 села и 10 милшна сама новца. Приповеда ce да онђ Александру херцогу виртембергскомЂ nie хтео свого кћерЂ дати; оваи се после ожени са кннгинбомђ Сапинхе и ^o6ie као миразЂ два милЈона. Кђ богаташима принадлежи херцогЂ одђ Медииа Кели. У Шпанш нема вароши и места у комђ онђ какву палату нема; и онђ mo же путугоћи по свои Шпанш сваку ноћв у своти кући ноћити, и тако исто и кнлзђ одђ Бутера у Сици.пи. Алби-