Шумадинка

У Б4ограду 18. Октомвра 1855.

ТЕЧ

ШУ1ДД1ККД

ЛИСТТ> ЗА КНћИЖЕВНОСТБ, ЗАБДВУ И НОВОСТИ. Уаредниктћ и издавателв Лгобомирљ П. НрнадовиКљ,

. iv. {

Ован листЂ излази вторникоиЂ н петвомт>. Ц ^на му « за три м^сеца 4 цванцика.

85.

МОЛНТВА ИД0Л0П0КЛ01ШКА. Има еданљ олтарљ ма.ш, Kora c'i. нвба са«т> богг створи ; Канди-io се ту непа.ш. ПредЂ нбнмћ в-ћрно срце гори. Бел' е олтарг као мермерт.. Одт. мермера алн Hie ; Невнде га сваке очи, Завћса га танка Kpie. Hie створенЂ онт. одх> земл4, Нит' отесанљ одт. дрвећа; Hie зиданч. одђ камена, Нит' е сплетенг om одт. цвећа. ПредЂ олтаромт. thih' I , чудеснимљ, Крстт. маленвп! едан-b стои ; Предт. нбнмч . неко гласомБ нсннмђ, Свое нћжне пћсне пои: „То е само оно мћсто, Гдћ клеча;и н нанволимт., То е MtcTO оно свето, Гд-ћ се моме богу молимђ. Са склоп.гћннм!. ахљ рукама, Мое тужно срце крјемт.; И дант, н ноћв у мукама, Само горке сузе лјемљ. ХрнстЈлнинт. п самБ правмн, брбо лшбавБ са мномђ влада ; Сбогт. маленогт. тога крста. Мон душа горко сграда. Нетражимт. тн боже више, И немои ми вмше дати; Нег' до гроба да смемт. само, Н крстт. оваи целивати. CnaceHie дз-ше мое, CnaceHie срца мога; Све у томе крсту стое, Ахтг за мене весрећнога. На олтару гдћ крстт. стои, Светннн е то наивећа ; Ко с* додирне крста тога, Таи се само ран сећа.

Лдостои ме боже силнбш, Раиску сладоетв Јжнватн; Л достои ме да крстБ мили Могу кадт, год-в цсливати."

У Помпеи 1851. год.

АТИЛА У ТР16СТУ. (продужено.) Дубока руменЂ покрје Атилино лице. „Девоико ! —не .иоти ме далћ ! н те .ii4,6имђ — то е истина; ал и могу исто таио ватрено и да мрзимт. као што и лгобим-в ! " „Мрзити можешЂ ? мрзити ? — О, Атила , тако тн

богова, мрзи на ме ! мрзи изт. дуолг>ине срца твога

ћу те за то благосилвти : ерт> вћруи ми. мрзостг, е твоioil души приличнја него лгобовг. ! Мрзостр. болК и слађе звечи изђ уста твои него лгобовв ! Проклетства излазе изђ твои уста умилше, него речи лгобови ! " Севагоћји погледЂ падне изђ oniro кралћвм иа девоииу. „Тм зацело знашЂ, упорна гиздавко, да си врло •iena, иначе не бм се тм усудила мени тако говорити! " „О , та то и есте узрокЂ бћда мои ! " одговори Аманда горко , „тлто самг. и предЂ твоимђ очима лепа i да нисамБ, н бм садЂ срећна бћЈла и усрећавала бм. Па зарЂ да те ипакЂ лгобити морамЂ ! Тебе , кои си ми све узео, што ми е мило и драго бмло ? — Та ни твои погледЂ немогу да сносимђ , а да те у момђ срдцу, у души Moiofi непроклинћмЂ. Ако ме лгобишЂ, као што кажешЂ, ако е твое каменно срдце ма комђ чувству отворено —• о то ми испуни ту прву и последнго молбу : удали се , и неизлази са твоимђ мрзкимЂ лицемЂ никадЂ више предЂ очи мое: ако пакЂ то нећешЂ а тм ме уби ! уби ме, пакЂ ћу те умирући благосилнти; ерЂ вндишђ какве паклене муке присуствЈе ми твое причинвва. твое су алБИне нрвлго попрскане! крвлго отца и брата мога ! Атилнне очи засветле исподђ густм обрва и трепавица, као каквогЂ лаФа погледЂ иза џбуна у пустинБи : „Па ипакЂ ћешЂ ме лгобити! fl ти се заклинћмЂ !" „ВарашЂ се" одговори рћшително Аманда. „НисамБ а твоа робина; ерЂ н умемЂ умрети ! Учини да у сувомљ