Шумадинка

У Б ^ограду 11. Ноиелјбра 1855,

ЛИСТЂ ЗА НБИЖЕВНОСТБ, ЗАБА2У Н НОБ i ' ' ' . ' Учредникљ н издавателБ Лго ^омкрЂ SI. Нен .чдовићЂ.

ТЕЧ. IV. |

Ован лнстђ из .1азн вторннком-b н петком-b. Il/bna му в за трн зЉсеца 9 цванцнка.

| Ј№ %гг.

Докљ 6 та ритерска игра траа.ш , н самв сћ noninшрмђ испрегао оногђ мртвогЂ конн, и cnpesiio кола за ;далК бежанћ. Она измешана чета скуписе око наши кола. Поредг> свега тога што cv сви бмли лнзди суројви, и изгледали на аидуке, опет-ћ се могло прим-ћтити да Као да ме сунце огренло кадг. видимђ да су то Ср-јсу имали међ' собомЂ Heisift редх., и да су сви очекивали би. И то е првши тренутактз у момђ животу кадЂ ми е заповћсти изђ уста оногђ млздогђ воиника у калабрессрце одђ радости заиграло што сама Србина видјо. „На

М И Л А Н И М И Л К А '* ('продужено)

оне пуцаите!" повичемљ н ■—■ и пружимЂ прстЂ на нашу потеру. „Оно су Маџари браћо, а мм бежимо одђ нби." Кола и онаи коннникђ зауставе се. Они су бмли зачуђени, и види да су бадава трчали, ерЂ овамо е бмла повеиика чета, а у нђинимђ колима бмла су само два ОФицира, и еданЂ сђ кочЈашомЂ оружан-b аидукЂ , а онаи други на конго мора да е бмо ШандорЂ. Изђ далека примћтимо да ^ оштђ една кола иду , и башнети светлили су се према сунцу, али то е све мало бмло за нашу чету. бданЂ СрбЈанацЂ повиче: „потрчите браћо, оно су ОФицири, ено имаго златне гаитане, оно вреди сто дуката." И потрче на кола , и садЂ се започне страшна битка за народностЂ. бданЂ граничарЂ нанишани и скреine, но пушка га слаже, еданЂ СрбЈннацЂ опали пиштолб кои са†прсне у комаде и главу му разбје; са стране наше потере пукну два мала пиштолн, али оду у ветарЂ. Онаи ОФИцирЂ на конго бмо е у наивећемЂ очаан^го , баци свого капу на землго и са запетимЂ пиштолћмЂ залетисе кђ нама ближе , онђ Hie нишашо ни на вдногђ воиника, „легннте брзо у кола !" повиче еданЂ младЂ у калабрезкомЂ шеширу четникЂ. кои е примћтјо намћру онога официра, и у таи истми ма кугла на неколико прста више Милкине главе прелети, кого бм зацело посредЂ прciro згодк) да ioS ше онаи поитао казати да се сагне у кола. Ту самБ видт Шандора на близу, онђ е волт Милку убити, него е изгубити да беЗЂ нћга живи. На нћга пукне више пушака одђ наше стране, и видисмо само како му дизгинђ изђ леве руке изпаде. И конб паметн!и одђ свогђ господара. — кадЂ види да му е пуштена узда, окренесе. и за онимђ колима, коа су већЂ далеко измицала, утече. ШандорЂ е бмо ранћнЂ у леву «^ку, и тако е узду испустт, другчје онђ бм до самм наши кола допрео. Онђ Hie Mapio за животђ , нћгова безјртна лгобовБ Hie се боала смрти. O овомђ истомђ случаго читао самБ доцн!е у нашимЂ новинама: да е 6bi.ia велика битка гд>, су Срби славну побћду добили, и гдћ e неколико стотина маџара погинуло.

комђ шеширу, кои g према нашимљ колима одвоенЂ одђ други стано. Онђ беше сасвимЂ немарлБиво, алн са вкусомђ и чисто обученЂ. Танка кошула на прсима бмла е раздрлћна, и крозв недра вириле су му округле прси као грудва снега. Преко npciro nocio е широку свилену тробоину пантлвику. Нћго†тал!ннск!и шеширЂ стаао му е накриво на глави , исподђ кога треп-тиле су нћгове црне очи, као две звезде, кздђ бм ce око иг.и могле две niaBHu,e савити. Нћгово лице мзломђ цриомЂ брадомЂ обузето, 6bi.io е пуно ирЈнтности и благости : сунце га е одђ урока или изђ зависти преплануло. Сси четницм гледали cj^ у нћга : „Хаидемо натрагЂ браћо , мм смо далеко заишли, овуда е пуно маџара а насЂ е мало.— Банату нема вмше помоћи." — „По свои прилици вм сте предводителБ ове чете господине?" рекне Селанићка „есамБ госпон ! бмло насЂ е змше одђ 300. али тукући се непрестано, ево сада видите нема насЂ ни 50 подпуно. fl самБ заостао овуда, те закланнмЂ кесрећне србске породице што беже," —■ вамЂ благодаримЂ господине. да nie те ваше чете 6 б1ло, н бм данаст^ страдала, а особито ваиа благодаримв, вш сте Moiofi кћери мало пре вашомЂ хитромћ опоменомЂ животђ спасли. И за споменЂ данашнћгЂ тога случаа , извол те примити оваи мои сатЂ , н взмђ га одђ свегЂ срца даемЂ." рекне госпоа, и извади свои златанЂ сатЂ и пружи му сђ кола. Но онђ наслонћнЂ на евого двоцевку, ни сђ места се немакне. „БлагодаримЂ госпон' - одговори онђ учтиво — „н нисамБ одђ онм кои плнчкаго. Мене е чиста лгобавБ кђ народу нашемЂ пов> г кла овамо. У осталоиЂ шта ће мени сатЂ. Д бм на нћ>му броно само мин^те, кадЂ ће се наше жалостно воиводство скончати — " „а оно морате примити оваи прстенЂ, кои Hesia никакве вредности" рекне Селанићка умилатимЂ и молећимЂ гласомЂ, скидагоћи прстенЂ са свое руке — „н васЂ молимћ да то барЂ задржите за споменЂ, онђ е исплетенЂ одђ косе sioe кћери, кого сте вб ! мало пре одђ очевидне смрти избавили." Нћгове очи неотице полете на Милку, као да е хтео дознати, смели сђ нћнимЂ благословомЂ таи прс-