Шумадинка

У Б^ограду 9. Декембра 1855.

ЛИСТТј за КИБИЖЕВНОСТБ, 3ABABF II Н 0 В 0 С Т И. УчредниКЂ и издавателв ЛиЈбомнрљ II. 11емадови1>-1>.

TF4.

IV.

Оваи ластт. нзлази вторникомт. и петпомг. Ц£на иу в за три аЛееца 4 цванцика.

ЈП 99.

М И Л А HЉ II М Н Л К А. (продугкено) Tent што се нало noepaTio старии старацг одђ те трашне изпов'ћсти одма похиги кући Селанића. Онђ 6 застане спремнуза путг>; нћна нћи пог.иновала се наици, повиновала се чуству кое е осећала за свогђ отца. а.ш e дрктала у грозничавомЂ страу. „Нема одг. тога ништа госпоа !" повиче Свештеншљ одма сг> врата — „Н све знамт. куда вм мислите." У првми ма' Милка се обрадуе , али наново се Сневесели. кадг. номмсли да ioS се наденсда , да отца свогћ нађе , осуећава. „ кчдћ знате ! кажите ми шта мис.ште o свену томе ?" упмта га плашл&иво удовица. „Све е ла :«ћ !" одговори Свештеникв, и приповеди ioii све што му е Бенда о тои Шандоровои превари изповедш. прећутавиЈи достоиио своме чипу, далго изповћстБ. „Зато," рекне онт, при свршет.;у свогђ говора „Вм морате што пре одавде ићи. БенЈите у Сремт. или Славош"[0. тамо ћете бмти доволбно сигурни." Она погледа на свок> кћерв. „Mbi се неиаио шта промишллвати: мш морамо јоштб данасв вренути ее на путв. Милка Tbi несмештз вшше ммолити на Милана. tw га несмешЂ више ни видити." Милка е ћутала, али речи нћне маике иомрачиле су iofi сав-b свегЂ. Она се у своимђ лмслима борила. Она се 6bi.ia одважила оставити Милана . за ту утћху и цену. оаио да отца свогђ изђ затвора и одђ смрти избави; онаква плеиенита намћра , заслугкинала е такву жертву: она ее тћшила тмме што ne6w бмло ни едногЂ залгоблћногЂ срца. кодђ кога се она тмме небм оправдала; она е већЂ бшла сиремила едно дугачко иисмо, кое 6bi МиланЂ истина са очаа ^пемЂ и сузама читао, али опетЂ бм е извинавао , и опетЂ 6w она остала и -деалЂ нћговогЂ поштованн и вћчите .побави — ; а овако, сада да га оотави. пад:. неиа сђ чиме ни свое ни нћгово срце тћшити и ублажити, учини ioS се одвећЂ свнрћпо. Она е бмла увћрена о нћговои ватренои лк>бави, али нигда nie осећала ову снагу свое лгобави , до тога часа, кадЂ е морала отићи и може бмти за свагда оставити га, нћга, кои гоштђ у срећнииЂ сновииа будућностБ свогг, живота оснива. М ати приићтила е бор-|та доволбно лшбити и бмти лшблћнЂ. Онђ e бно сребу нћну. она е загрли у свон наруча, и осети на своии(>|ћанЂ ep-b « о тоие бмо увћренЂ; и на томе слабомЂ и прсима тегкко ецанћ свое кћери , кого присудств1е тога непостонноиЂ теие .ио зидао е неизброине куле за cboio

оз 6 илбногђ странца уздржи одђ свакји речш. — „Милка одважи се. — Све е бадава, а неиогу гледати да моа кћи у сиротинБи живи. — Прва обмана иладости прош ла бм брзо. твои бм животђ после горакт. бмо. Тм морашЂ мене слушати." — „Оћу!" одговори Милка после дугогЂ ецана.— „али, да ии се обећашЂ, да ие нигда одђ тебе одвоити нећешЂ , да ми дозволишђ да непрестано до иое смрти кодђ тебе останеиЂ и да нигда ове црне алБине несвлачниЂ," Мати слегне раиенима и ништа неодговори, она е подпуно осећала тугу и борбу свое кћери. али надала се да ће време све то преиначити моћи. „Дакле Милка мм емо готови, мн иорамо одма ићи. — А вм честнми отче, кадЂ видите Милана, подаите му ово мало портре Милкино, онђ е нго одђ смрти избавЈо, н ћ\- га се увекЂ као каквогЂ анђела сђ неба сећати , и кажите му — — али немате му шта казати. Н ћу »iy мо!ке бнти писати кои путЂ али окђ неће нигда знати гди смо мм — . Онђ сесгре не.иа, то мало портре, таи ликђ нека почитуе у иесто свое сестре " — „И ово иу писио подаите господине," рекне Милка вадећи изђ недара едно писмо — .,то санБ писала кадЂ саив се надала да ћу отца iourn, видити — и кажите иу да су сва она чуства истинита, о коииа саиБ му у томђ писиу писала—" и са нћжноиЂ оданосћу притисне свое гореће усне на руку странца, и покропи ift горкииЂ сузаиа. — Нћна илада душа осетила е сву теготу тога ужасногЂ тренутка. Она е неизброено пута и као сђ некимЂ задово.1Бсгвоиђ лгобила ту одђ старости дрктећу руку, она е знала да ће оутра данЂ иоже бмти , на тоиђ истоиђ иесту стаати Ми ланове устне. „Оћу , оћу," рекне тронутЂ старацЂ — „ништа се небрнните, све ћу иу приповедити — Милка твое ћу иу сузе причати — в ћу га тћшити. После тога на два сата, тихо е пловш еданЂ чаиацЂ низђ Саву. У нћиу е бмла удовица Селанићка а поредЂ нћ ћутећи и заимшлћна седила е нћна кћи. I V. О свеиу томе МиланЂ nie ништа знао. Онђ е, као п свака друга иладостБ, мислт да е за срећу овога све-