Шумадинка

будућноств. Наиеећа брига 6w.ia му е да се своимћ трудомђ и посломђ прелоручи да до већегљ комада хићба дође, и тимђ осигуранЂ, да пре и сиободнје сме примити руку н1јгове Милке. Онђ е одћ готра до мрака у суду свои посао рад!о, и едва e чекао неделн), да таи данг у ономЂ едином-ћ раго за нћга , гдћ нћго†анђелЂ живи, проведе. МиланЂ седт e спокоино у суду, у ceoiofi малои собици за асталомЂ. — ПредЂ нљимђ сђ друге стране стаао е еданЂ злочинацЋ у наитегкем r. гвогкђу, кога е требало што пре изпитати. Пандурљ сђ оружћмЂ сгаио е иза нћговм леђа — изпмтљ е већЂ готово 6 бјо свршенЂ. „ИмашЂ шштђ нјтогодђ казати — несрећниче ?" рекне МиланЂ томе злочинцу прегледатћи оно што е бмо написао. КривацЂ после некогЂ предоЈшшлнванл одговори : „Господине , реци овомђ пандуру некЂ иде наполћ , да останем,о сами , па ћу ти шшгђ нешго казати." Сђ почетка МиланЂ се уплаши, боно се свомђ животу. да остане самЂ са тимђ злочинцемЂ, кои е увћренЂ да ће сиоро чути смртну пресуду. Али кадЂ онаи остане постоннђ у томе, да ће само у четири ока јоштђ нешто казати, узме онђ еданЂ пиштолв одђ пандура , запне ra и мете пред-а-се , а пандуру даде знакЂ да изађе изђ собе. „Н видимђ вм се боите мене, небоите се а одђ васЂ све изчекуемЂ, nti сте м он последнп надежда!" рекне злочннацЂ „Говори брзо, шта имашЂ ?" рекне МиланЂ узи.магоћи свое перо. „Немоите узимати перо, немоите писати ово uiTO ћу вамЂ казиватн.— Господине, заиме 6o »nie господине учините да утечемЂ." МиланЂ се осмене , и маши се за звонце да зове Пандура. — „Стоите, стоите" повиче уплашенЂ кривацЂ. — „Неидите противу свое среће —- желишЂ-ли да будешЂ богатЂ , гкелишЂ-ли да одђ едан-путЈ* имашЂ више него што можешЂ тако служећи за сто година стећи — !" „ЖелимЂ разбоиниче," рекне МиланЂ срдито — „али нежелимЂ да слушамЂ твое лажи." — „Господине, ако ме тм несаслушашЂ и непримишЂ се овога што ћу ти приповедити. онда све е пропало, ерђ н знамЂ, з 6 огђ овогђ 1ито caMt, у лготини човека y6io, бнћу може бмти сутра или лреко сутра на точку — па онда, онолико богатство остае закопано, остае да пропадне: а мм бм обоица могли бнти срећни и богати лгоди. Слушаи и немои мислити да те лагкемЂ, него мисли како ћешЂ учинити да утечемЂ. КадЂ самБ бно у воисци у карловачкимЂ шанпевима. чу€мђ а да еданЂ сђ великимЂ некимЂ новцима полази у ЗемунЂ •— л!ои другарЂ кои ми то каже, позове ме да га дочекамо. Н одма пристанемЂ , и mbi оставимо ноћу шанацЂ, и два дана останемо на Банстолу чекагоћи онога комесара шта-ли е бшо, кога е мои другарЂ познавао. — Tpehifi данЂ изђ готра видимо една кола гдћ узбрдо полако иду. — i ,To е ?" рекне ми онаи другарЂ и одма лрискочимо ближе у шанацв кои е поредЂ пута бно и запнемо наше пушке. — КадЂ кола дођу близу. изтрчимђ и уватимћ koh I., а мои другарЂ ускочи у кола. Но онаВ у колима , како види шта е, одапре се бранити и после краткогЂ комешанл прободе могћ другара, кои мртавЋ сђ кола падне, на то л изпредЂ конн опалимЂ изђ

пушке н нћга на место уб1емт». Коч 1 лшђ дрктао е као прутЂ, и викао е непрестано : немоите мене н самБ сирома." В одма узмемЂ изђ кола едно мало кожно сандуче, и у итн1.и скинемЋ му ioniTe и еданЂ златанЂ прстенЋ сћ руке — и одма останнмЂ путћ и почнемЋ бегати у вннограде —- али кадЂ се осврнемЂ видимђ на путу оружане лгоде, коима е кочјлшђ показивао страну на кого самв утекао — шта ми е друго остало него одма сакрити гдћгодђ таи сандучићћ и гледати само да животђ избавимЂ. — Тако СамБ и учишо, и пребегао сам& овамо срећнои чекагоћи прилику да одемЂ и да таи сандучићЂ узмемЂ, ево гдћ заиадо гвожђа, изђ кои ћу управо на точакЂ. За то господине за нме 6omie учини да утечемЂ, свега онога нека е ваша половина, — обећаите ми се, па ћу вамЂ казати и место и каменЂ нодђ кои самв метуо; ево прстенч, узмите, гледаите, немоите мислити да васЂ лажемЂ." И при тимђ речма извади изђ недара еданЂ малми златанЂ прстенЂ и мете на астал i. предЂ Милана. „Премда ти ништа то неверуемЂ, и премда изћ свега тога видимђ да си радЂ да ме увучешЂ у твон злочинства, и да утечешЂ; опетЂ ћу по мојои дужности цело то твое казиванћ записати" рекне МиланЂ пробагаћи прстепЂ на свои прстЂ, кои прстенЂ Mucnio е да придода актама, кздћ се буде пресуда изрицала. „Нипошто нечините то! —-о ако бога знашЂ господине — учини да утечемЂ, молимђ те као што небм за мои животђ mo .iio. —" ПандурЂ уђе у собу и злочинацЂ ућути. „Господине, тражи васЂ е^анЂ старЂ свештеникЂ" рекне ПандурЂ. — „ЗнамБ ко е, садЂ ћу изаћи" рекне МиланЂ, но у истми ма уђе и самЂ онаи СвештеникЂ. (продужевћ слћдуе).

ЛАДНА ИЛИЏА.*) Черте изг рускоеа дрг/ттвеноеЂ живота (Продужен^ нзђ „Србски Новнна" бр. 186.) Удовица, — пошто изгуби барона, слћдствености ради мораше опетЂ гледати примаћи се већма Долотову. Али се оваи свмма нћзинммЂ поугр]'анммЂ лгобезностима, свему преиечатаномЂ уздисанго и осмћикиванго нћзиномЂ одупре учтивости, кон е доиста тако поражаваше, да она већт. сасвимт. избје изћ главе да ће моћи умекшати нКгово тврдо срце, кое немари ни за тако нсне знаке. Зато она омрзне на Иасил1евића ionifc већма него на барона. Али суђено време, у кое се удовица по рачуну КлечевлћвомЂ сваконко мораше удати, примицаше се све ближе, а и сама удовица као да доиста 6iauie тврдо наумна невратити се у ПетробургЂ да зимуе а да нема му-

*) По желћн илогн читателд „Србски Новнна" саобштава г. Мнлошт. Попови Н ђ свршетакЂ ose р^ске новеле свонмђ старБШЂ пренумерантнма, средствомт* овога диста. Кош услуту радо чниећн обадвема странама, оставлдмо напгв лнстђ отворенЂ нзвештеномт» перу г. Поповнћа н молнмо га да ован лнстђ свонмђ прнлознма н у будуће У подиомаже.