Шумадинка

У Биогрдду 13. H о в е м б р а 18 5 6.

шгмддивм, листг з а £штшжвва#шт» мш7 шшк

Учредниктћ и издавате.и. Лгабииир« гв. НенадовиКг.

ТЕЧ.

у Оваи листћ излазн у Вторниктћ н Четвртак -б на по табака , а у Суботу иа табаку. Цћна му е Ј за три мћс. 5, а за пола године io. цванц. За or.iace плаћа се од-i. врсте 5 краиц. за трипутт,.

Прстен% Гоеиодина Жа|»кош!1>а. (Свршетакљ) К.о има иоле нћжно чуветво, а ni« само овако ако илашлћнвЂ, као нашЂ лгобезнм познаник-в Жарковић љтаи моase себи лако представити, како се онђ упрепаст1о, кздђ е видјо, да се у ономт> истом»> магновенго. кадг> »з мислјо, да « одљ свов драге нанвећма удалћшз, можда и навеки раставлћн-b, башт. кодђ нћ саме налази. Сви н^гови чудни догађаи ci> овомђ девоикомЂ, одкако e она у црвенима папучама нћнимЂ иза јчаршава подскакивала па досад-ћ, вртили су му се чудесно по глави. тако, да му е заиста ФилосоФична снага нунгдна била, да се одржи и да неповерув у чаролје. Христина се пакт, јоштђ више зачудила. Она гочераићг -б дана ни о комђ другомт> н!е мислила ни чула, него о нћму; какво чудо, ако e она о нћму ry ноћв и снивала, а кадт> се пробудила и нћга кодт> себе видила, лако е могла помислити, да е то само наставакт> сниваwa нћноп . Но дугаа нћна. иако се колебала између сна и будиоће. опетт> е набрзо упознала се са дћиствителности, нремда ioft е ова, као мграчка сна, непонатна бмла. „Боже мои!" викну она, „Господине Жарков н ћу!" Дристино!" замуца нднми човект>, „опростите; «ie заиста , зацело nie — намера мои бмла, овде ^бЈТИ." „Ахљ, д вамт> веру«мт>!" упаде му Христина у речБ, тешко уздишући и опоиишоћи се гочерашнћ нћ»е неволћ, кадт е она нћга као заручника цео дант> узалудт> изчекивала, и после суетне надежде наипосле то извела, да или му се каква несрећа случнла, или онт. иго неволе. 6рт> послани су бмли лгоди по нћга и дознали су одт> кућана нћговм, да е онт> одт> куће свое отишао, а нигди га у свои долини овои нису могли на?»и. — Несрећа или невера! заклгочише едпогласно с»* ирисутствугоћи гости. кои су се, почемт. су добро

почашћени бмли, подт> Hofiii разишли, збогт> чега е, кишомт> и непогодомљ нагнана тетка са непрстенованомљ нећакомт> склонила се у пошти преноћити, као и еосподи нт> Ж а р к о в и ћ т>, „Госпоа поштарка упутила ме, да у ову собу уђемЋ.'" рече ioft философђ, „мисл1'о самв, да овде спава пречестнми господинћ парохт>. Мени е врло а«ао. Н самв . . ." llo честноме лицу Жарковића видила e X р ис т и н а, да онт> нелаже. Она 6w наравно волела, да га с у лругомт. пдвошенш видила, а не у овомт>. Али шта ће кадг> е гако иемилостива судба наредила. Морали су се дакле разстати. али Христина неимађаше срца_ показати му врата . Невина као анђелакт> nie на што рђаво ни помислити могла, Наигоре што е помишлнла, то е, да е онт> презире. и да се стара одт> нћ, господина Лмбибратића и можда преухитрено данога обећана ослободити се. Та iofi е мисао гоче таине сузе на очи натерала. Плачучи синоћБ е и у креветт> легла и заспала. „Bbi се зацело на мене срдите, Христив о," промуца Ж а р к о в и ћ т>. самт> гоче . . одговори Христина заруменивши се. „О, та не споминБите гочерашнБш дант>"; викну госнодинђ Жарковићт>: „а самт> скривјо, и вм ми опростити неможете." Тужант> обори очи доле. Христина е изт> нћгова лица читала неусилћну тугу, и непритворну лк>бавБ, и она му за све опрости. „Али саслушаите ме, молимт> васт>. Н ћу ваит> се одкривено исповедити. Све ћу казати, и ништа затаитн нећу. Па ако и тада будемт> достоанђ вашегт> пр1ател&ства, ахт> , ако ce могу надати одт» васт> призрћнЈго, све iiito е бмло, све бм заборавт, — о тада, а нисамБ заслужјо ту срећу, — али тада, Богт> и душа, небм бмло на свету cpehHiert човека одђ мене. Да, зацело све ћу вамЂ нсповедати, све шта самБ гоче pa^io и мнслш .