Шумадинка

178

бинше немиранг> и већиа e приличјо грозничномт> буни- | лу, него ли нрепитеиномЂ одмору. Воипна е примћтииа, да е нћнои маики млого горе , него што е бшло ouo I подне. Ганида итно наложи ватру и поче готовити болнои маики лћковити напитакт.. Но пре него што e она готова била, тргне се иза ена болна Вешта (тако ioS беше маики име.) ,,Tw си се дуго забавила, мое дћте," прозбори iofr мати укорителнимг. гласомЂ, „н самв те жуднимЂ срцемЂ нзчекивала." КадЂ е болестникЂ самЂ, нћму двогубо теже падавд муке. Но самоћа пада наитеже ономђ . кои види предЂ очима извћстну смр гБ, а притомЂ му на души лежи тешки теретЂ, кои га силно притискуе, и кои жели оваи теретЂ са срца пре умирана свалити, —■ чезнећи за ономђ вЈ.рномђ душомЂ, koio умнрући единствено лшби и Koiofi безЂ затезанн свое млоговажне таине повћрити може. „Немои ме укоравати, лмбезна мати," прозбори Волнна молећимЂ гласомЂ, „ерЂ ће ме спопасти с.уморна слутнл и а ћу клонути духомЂ. Ти ћешЂ опетЂ оздравити, на радостЂ moio и на радостг. они, кои шштђ клаbhio старимЂ боговима (ерЂ тада iouiTb нису били сви Срби примили вћру христианску,) и кои са снажномЂ вћромЂ и сђ побожносћу вћрук) твоме прорицашћемЂ глаеу, и кои се диве чудесама твош таини ванестоствени сила. Ти ћешЂ опетЂ оздравити на радостћ планински наши жреца, кои те високо почитуго и преузносе ; ерЂ ти си ifimb бшла вћриа помоћница, кон си inmi> свакадЂ на руци била и нБиова дГ.ла крунисала божественимЂ успћхоМЂ ! Да, лшбезна мати, ти ћешЂ опетЂ оздравити, прелазити самномЂ унакрстЂ дивлћ планине, ти ћешЂ ме шштђ већма н дублћ упознати са таинама природе и таинственимЂ силама духовногЂ света, и ти ћешЂ јоштђ млого пута у моме присуству приносити гнћвнимЂ боговима жертве у светоме лугу. (Ово су изражаи нзически.) „Волано, немои се заваравати суетнимЂ надеждама," одговори ioK болна мати тужнимЂ гласомЂ, „н врло добро видимђ , да е ужасна смртг, већЂ граблвиве руке свое на мене пругкила. Та валвда ћу и бнстро знати проникнути мов собствено положенћ, — а, кол проничемЂ у таино дћиствованћ васцћле природе. Немои тужити, мое лепо дћте, што се н садЂ покоравати морамЂ судбнни свиш трошни и смртни створена; та а се нераздванмЂ одђ тебе сасвимЂ; мои ће ДухЂ јоштђ често надЂ тобомЂ лебдити у бурнимЂ и принтнимЂ саиовима, да те ободри или да те напоминћ и укорава. Дћиствованћ живота могаЧоштЂ ние сасвимЂ окончано, при свемЂ томђ, што н умиремЂ. Последнћ дћло могђ живота преносимђ л на тебе. Л сама тебе одранила и одгаила, да будешЂ осветителЂка мол, — зато а одђ тебе не захтевамЂ, да за мномђ тужишЂ и плачешЂ, него зактевамЂ одђ тебе едно важно дћло, достонно онакве женске, кон има мужки духЂ и мужку снагу и одважностЂ. Страва и ужасЂ потресе душу нћжне Волнне при овимђ рћчима. „Освета и опетЂ освета !" , говораше она у себи, „та зарЂ ће ми вавћкЂ ова страовита рћчс,

у ушима звонити, иу сну и на ави '?" — Но набрзо дођ е Волнна кђ себи, и видећи изумрле черте свое преко свега лшблћне маике, викне она исно: „Заповеди ми, лн). безна мати, шта да чинимђ, и н ћу же.по твош испунити. Та ти знашЂ, да е твоа Волана евакадЂ послушна била." (Продужиће се)

Ианолеомв! н Фрндшђ IUranci>. 1. Октобра 1809. дакле на еданЂ данЂ пре, него што ће се деФинитивнши мир-х. између Француске и AycTpie заклшчнти, прегледао е НаполеонЂ предЂ палатомЂ у Шенбрунну, различиту воиску. бданЂ младићЂ , просто обученЂ. кои е воиничкш шеширг, на глави имао, и на ј комђ е бмла само воииичка значка, безЂ кокарде, продре до генерал-штаба сђ едномЂ арт1омЂ у руцм, и видећи цара, упути се управЂ кђ нћму, К ннзђ НевшателcniH, кои е у тои пратнви цара бмо, рекне му да неможе садЂ предЂ цара изићи, него ако какву молбу предати нма, да нћму — кннзу — да, па ће е онђ кздђ се прегледЂ воиске сврши, цару предати ; но онђ идући ближе цару рекне, да мора садЂ самЂ сђ царемЂ говорити ерЂ нЈ.гова молба одлаганн нетрпи. ГенералЂ Fanni>, ађутантЂ НаполеоновтБ, кадЂ види овогђ непознатогђ кђ цару наглећегЂ младића, увати ra за лку и преда жандарима, кои су поредакЂ одржанали, те га у hi >hовђ нвартирЂ одведу и при прегледагпо нађу при пћму еданЂ новђ врло оштарЂ куинскји ножђ , четири Фридрихдора и ликђ едне врло лепе девоике. К кдђ га е генералЂ Саварие пштао на што су му оне ствари, одговор^о е само то „а самЂ хтео ch царемЂ да говоримЂ." Hanoлеонз г нве, шта е онђ одговорјо, и онђ онда заповеди, да га вежу и к' нћму ради испита доведу. — На питанћ, како се зове и одакле е, одговори младићЂ: ,а се зовемЂ ФридрихЂ ШтапсЂ, родомЂ самЂ изђ Наумбурга у СакcoHi«, и отацт, ми е проповедникЂ у томђ месту. „ОдкадЂ се задржавашЂ у Бечу- упита га НаполеонЂ. „Нма два месеца" одговорл младићЂ. „Шта си хтео са мномђ да радишЂ." „Н самв васЂ хтео молити за мирЂ, будућа е онђ врло нужданЂ." „ЗнашЂ ли тм, да н редко когђ човека ради таквогв посла оћу да саслушамЂ, осимђ ако га е кака†кннзђ или кралв послао." „Л бм васЂ онда y6io." „Шта самБ ти ура/уо." „Вм угнћтавате мое отечество и цео светЂ. КадЂ нећете мир-Б да заклшчите, треба да будете убиени, небћ1л' се човечество васЂ ослободило, и да самБ васЂ н y6io, учин!0 6bi едно дћло, кое човека правимЂ човекомђ чини. fl обожавамЂ вашЂ дарг>, одђ вашегЂ великогђ духа млогоме се надамЂ, и пре него што бн васЂ y6io, покушао бм. да ваоЂ на мирЂ склонимђ. " „Тм си смнђ едногЂ проповћдника и то беЗЂ сумић вћре — — — " „Не." ваше величество, упадне младићЂ у речв „момђ отцу мон на.мера Hie позната; н е никомђ caoouiTio ни-