Шумадинка

У Београду 3. Августа 18 5 7.

Ш7МДДЛВЕА,

Л Ш ШТ % 3 А

Ш

ТЕЧ« Vlc

Ован лкстђ нзлази сваке Суботе. се 3 кр. cp. одт»

Цена 6 одт» 1. Апр. до нове године 18 гр. За огласе плаћа врсте за бдан-путт> а 5 кр. ср. за трипутт>.

Љ' 54

С А М О ћ А. По рТ.ци блаагенства плива ми ДЈ'ша, Када усамлћнЋ у гору похитимћ; Ту ми се тише таласам) страсти Ту се л китимћ цветомг> спокоиства. Ведро е небо, шире се прси, Лакше ерг. дишу белг. икакве зебић ; Ту не допире буновко вренћ И загушлнивЋ задаи светине ;киве. Бистар-s е таласх. планинске pl.ise, КаогодЋ душа безт. ограде страсти; Ко с' не надмеће са суетомЂ свћта, Скромне мус' желћ , а питоме мисли. — Сладко се спава подг. гранатимг. грмомг. КадЋ га занесе дисан>. вћтра , Лћпше е свако планинско цвеће Нег' сваки украст> и градска спиноств. Какве ми сласти дат веселн, Прашлвиви варакљ ласкавогг. света, У коиђ са сваке зиаш стране: Отровна ждрла клевете, мржнћ. •Лепо е одат' по вечернћмЋ ладу, Усамлћнт. са руиномт. зборити зоромљ ; Сладко е чисту имати савћств, Ма и неимао Крезуса благо ! Путуите дакле, несите гкуднћ, Што сте ми болно разпиндле срце, Кадг. ми годг. старе позледе се ране, Самоћо! ти ћешг. донети лека ! •М . .

II у -а- is ii € j д st sj н e. (Продужено) * т аи ма примћти бћдна робинн Лилнна, да e и Волнна тронута, и да iofi е силно узтрептало срце, и имашћи садг. ioiim. едну иснрицу надежде, падне на колена пр е дг> жречицомг,, целива е у скутљ и рекне ioH : „Не, н се нисамв у теби превари-ia, виспрено и чудновато створенћ. 1 м не само да имашг. ликг> нћжнјвгг. пола, ero у твоима е прсима и женско нћжно срце; то ми свеДочи суза. кон ти трепти у очима. О, немои се стидити лепе сузе, та она те вмше украшава него ли у-

красгЈ твога свештеничкогг. чина. Жена е онда наиузBnuienia, кадг. женски осећа. Слћдуи гласу природе, кон у души TBoiofi узбуђуе сажалћнћ, познаи да си онда tboio прву и наисветпо дужностг. испунила. Нашг. полг., нема већегг. украса, него доброту срца и благостБ душе." „Свештеница се мора одрицати женскогг. чувства," одговори Воллна, кон се сетила свое заклетве, савлађушћи насилно свако нћжние чувство, ко.е ioii се у души порађало. Мене е мол судбина поставила на оно мћсто, гди н не смемг. нћжно и благо осећати, као срећние мое сестре ; и у толико е горе по мене, што а, као орудие више волћ, немамг. срце одг. камена. И морамг. слћдовати позиву, коме самв се посветила, па зато sie твое приклинннћ и ндикованћ несме тронути. Не троши рћчи узалудг., бћдно и несрећно створенћ; ерг> уво е мое затворено TBoioK безмћрнои туги ; — предаи се TBoiofi злоуднои судбини!- 1 При овимђ рћчима удали се Волана, давши своимђ воиницима знакг? , да одма за нг.омг. и Лилнну поведу. „О мили мои родителБИ, лшбезни брате и драги принтелјј И , н васг. никадг., никадг. ввипе видити нећу! Тешко мени бћднои и несрећнои, чиме самв л ову ужасну судбину на мене навукла?", — тако е ндиковала бћдна Лилнна, кадг. су е сурови воиници одвукли. — Сг. дивлбомђ тугомг. и узалуднимЂ и немоћнимг> бћсниломг> гледали су обезоружани ибарски воиници, како су планинци нБиову младу госпођу у планину одвукли. Они нити су бмли у станш нш нзбавити, нити уЈкасну судбину преузношене и у цћломБ двору ибарскомг. као идолг. обоЈкаване Лилане ублаЈкити, и зато су у безмћрномг. очаанго проклинили онаи данг., кои шмг. е толику несрећу донео. Но све ово изчезава према неизмћрнои и неописанои жалости Врне, кадгЈ су се вћрии али несрећни пратиоци Лиланини у днорг> вратили, и поразителнн гласг> донели Запћвка, кукнава и очаателна туга разлегала се по двору; сви служителБИ и служавке ишле су по двору збунћно и плачнимг> очима, и чисто нису могли ни сватити такову несрећу; ерг> сви су одђ срца волели добродушну Лилану, коа в и према наинижемт> бмла блага и снисходителна. Лрна пакг. лежала е безт> суза и поражена предт> олтаромг. свое дворске капеле. Она е лупала свое прси, — дизалаеруке у немомг> очаанго, и молила е не^