Шумадинка

[

ТЕЧ

31 у т « з s» € J' д б 2S ва е. (ПродуЈкено). Дрну е до срца тронула болл и очалнћ hV.host . ожаиошћеногЂ д-ћтета, и трудила се, утћшити е, колико e могуће: „Немои ioiuTii очаакати," рекне она Лиллни нћжнимђ гласомЂ, „iouiTt ние сва надежда изгублћна. Време ioiiiTi. ние протекло, нити е какавт. неизгладими коракт. учинћнљ, а донде се iom ri. млого коешта изменути може. — Ха! каква ми се мисао наеданиутт. породи! Да, садЂ самБ нашла путт., едини путт., коимт. ћешг. до твое цћли доћи моћи." Лиланино сузама обливено лице оживи, она се радостно насмеие, и гледаше нестрпелвиво у свош маику. „Славоборовт> е отацЂ племеиитогЂ срца," продужи Лрна. „Д ћу ови дана кђ нћму отићи, све ћу му по реду и чистои истини изказати, и положићу будућу TBOIO срећу у нћгове руке. Онђ ће с.е разжалити, и онђ ће беЗЂ сваке сумнћ учинити први коракЂ, кои ће твога отца разрћшити одђ дане свете рћчи." „О, мол добра и лгобезна маико!" кликне Лилдна, загрлившн у наивећемЂ усхићснго свого маику, „как^у ми надежду ти уливашЂ у мое увело срце; какво блаженство ти очима моима представ ллшђ! fl незнамЂ. како да ти за то благодаримг. Пусти ме, маико, да потражимЂ за еданЂ чзсђ самоћу, пусти ме, — ерђ срце е мое пренуно; пусти ме, да тамо слободно сузе благодарности излиемт., пусти ме, да тамо узрулна чувства и узколебану Moio душу утишамЂ!" „Добро мое!" рекне тронута Нрна, „ти си усхићена, иди, н те оставлнмЂ саму себи, и буди срећна у предчувствовашо цветне будућности. — Ахђ , ова предчувствована," придода Лрна — полако у себи, „есу за насЂ с«ртна и слаоа створена едини блажени часови, •—- а врло често нарушава суморна дћиствителноств такво приитно санлнћ!" X. ^ Креме е садЂ, да бацимо поглед Ђ и на Волану, коши е измакла преваромЂ Лилнна, невина жертва туђе освете, на Волану велимЂ, кон ние била тако црне душе, и коа се е сђ тешкимт, срцемЂ спремала, да изврши крвавн завћтЂ. У наручиго ВитомировомЂ заспалаежреница. и текђ кздђ су сунчани зраци у собу нћну продрЛи ,^разбуди се она одђ сладкогЂ крепителногЂ сна. Она наипре потражи очима свога предрагогЂ Витомира, и

? 60.

веома се смути. кадЂ се увћри, да нћга нема. „Погле дивлћгЂ ловца!" говораше она у себи смућено, нћга никакова дужноств одђ мене неудалнва, као што га н морамЂ понекадЂ збогЂ мои' послова оставити. ЗарЂ ние онђ иогао донде барт, савладати страств свого кћ дивлћмЂлову, докђ мои готренЂи поздра†неприми, и докђ се пламенитимЂ полгобцима до скора виђенл неопростимо? О, да чудповате несталности кодђ лгоди! зарт, си ти тако рано почела тровати мого прву лгобавв!" При овимђ рћчима спусти она случаино главу свого кђ прсима, н она се ужасне, кадЂ опази.дајои нема ни к.иоча ни навратника. Страовита слутпа помрачи нћну душу, и нђои падиу на паметг. опомене покоине Веште, и онаи ружанЂ санЂ у планини. Но нћна лгобавв јоштђ ioff e уливала сумнго, премда iofi е очаанћ и зебил душу прострелило: „Та зарт. e башт. Вито ,мирЂ", говораше она у себи, тражећи у суетнои сумнБИ искру утћхе, „морао одђ мене клгочљ узети? Зарт. се нне могла случаино пантлвика неосетно раздрешити, и тако клгочђ изгубити!" — Но мало затимтз сћти се оиа асно, да е она Ј оштђ последнћ вече, кздђ е сђ ВитомиромЂ сама била, клгочђ о врату своме видила, — а одђ тогђ времена нити е ко страни у кућу дошао, нити е она кудгодЂ изђ куће излазила. И тако се наново ночела у души нћнои губити надежда, да е нћнх. ВитомирЂ невинЂ, и све већма и већма иреотимало е у нбои ма' ужасно подозренћ, и сђ овимђ и разуздана болл и туга. очаанћ и освета. „Ова се паклена тама мора разведрити, па нека би асна извћстноств била за мене и поразителни громЂ, кои ће ме у срце погодити!" говораше она — излети изђ куће и упути се као олуина управо пештери. у кого е она Лилнну затворила. Но прие него што е она до пештере дошла, сретну е неко.шцина планинаца изђ овогђ предћла, и рекну iofi уплашено, и као безЂ душе: „Ми смо се башЂ теби упутили. жречицо, да ти авимо еданЂ догађаи, кои ће те нко упрепастити. НовалБдати то и већт, сама знатиЂ „НезнамЂ шштђ ништа извћстно,' 1 прекине ifiMi, преплашена Воллаа речв са грозничнимЂ дрктанћмЂ, „но л само слутимЂ, — говорите дакле, шта се догодило?" „КадЂ смо готросЂ у зору," почне еданЂ одђ нби причати," прошли дуЖБ подножиа планине, и то близу оие пештере, гди е она христиинска дћвоика затворена. кол се сутра имала гнћвнимЂ боговима на жертву принети, и кадЂ смо, башЂ говорећи о нбои и нћнои суд-

У Б еограду 14. С ептемвра 1857.

Ш7ИДДНВКД, ћi I 11 3i

Оваи лнст-б излази сваке Суботе. Цена е одђ 1. Апр. до нове године 18 гр. За огласе плаћа ц • w Ms се 3 кр. ср. одт> врсте за вдан-путт> а 5 кр. ср. за трипутт,. џ)