Шумадинка

У Београду 21. Септембра 1857.

ШЈМДДВНКД

А II ® f % Ш А

тжшмштшттшш*, шжшммж ш шиш

ТЕЧ. VI«

Оваи листт. излази сваке Суботе. Цена e одђ 1. Апр. до нове годиие 18 гр. За огласе плаћа се 3 кр. ср. одт> врсте за едан -путЂ а 5 кр. ср. за трипутт..

Л' 61.

М OHIIi 1» н Р У Ж I. ) !. У градини у зеленои Ружица се разцветаиа. Цвета свога развиаиа, МириСЋ .иооки просипала. Роса пада. сиилћ шири, А лаорић' .iакii пири, Те на крилу своме ти'о Н оси руже мирисЂ мио. По стазици танкои, витои, МомакЋ ве'со ругки 'ити Да у сласти особитои Срдце купа, душу сити. Pyasy бере, тио збори, Као ветрић' кадт. лаори: „Л ћу тебе драгои дати, Лепо ће те неговати."

II 5 градини у зеленои Ружица се разцветала, Цв ета свога развинла, Мир ис'£> лгобки просипала. Роса пада, смилћ шири, А лаорићЋ лакн пири. Те на крилу своме ти о Носи руже миристз мио. По стазици танкои витои, Момак-Б рун »и сђ драгомЋ ходи У пролећу сви милина, Кое чиста лк>бавБ роди. Ружу бере, венацт. плете Прве лгобве првогг. жара, Сведокт. венацг> оваи да е Кадт, милина срца згара.

III. У градини у зеленои Ружица се разцветала

Цвета свога развинла Мир исђ лгобки проснпала. Роса пада, смилћ шири А лаорићљ лаки пири, 'Ге на крилу своме тио Носи руже мирисљ мио.

Стазица се танка пружа Змиовидно траву пара. Ал' зашт' момка не донаша? 3ap r h у ружи нема чара?

Цвета ружа к'о и досадт> И лепшимљ се цветомЂ спрема Алт> за момка цветљ не цвета, 6pb му драге више нема. М. И. C'.

§1 у т t» ss sa С j' д <5 ii и e. (Продужено). Да ли ме пакао вара страшнимЂ обсенама, или е све ово, што самв видио, гушта истина?" рекне Бориславв суморно, пошто е мало мисли прибрао. А кадт. е погледЂ свои наново обратио на издишућу Лилнну, рекне онт> у необузданомт. очаателном-в бћснилу: „Не, то ние обмана! то е мое дћте. Лажномљ гатком* обманули су ме. Лилнна иие пала одт> крвожедни лзичиика; она е живила, да падне одт> руке убице, кои ioH е и брата и заручника убио. — И ти си е шпггђ у наручил твон пригрлио, паклени изроде, — ти, кои си сву г мого срећу и све мое надежде уништио. Ти ми се !оштт> ругашт.?! — Умри, зверска душо!" И ст. голимг. мачемљ навали онт> на Витомира. Но оваи, презирући свои животт>, и немислећи више на обрану, спусти полако на землго мртво тћло Лилннино, раздрлћи прси и викне: „Удри, несрећни родителго! Ти ћешт> ми брзом -b смрти указати благодћанив!" „Благодћнние?" рекне Бориславт>, тргнувши мачт> натрагт>. „Не, одт> меие нећешт> никакво благодћание искусити. Ти имашт> право, — ерЋ мало е за тебе, да ти еднимт> ударцемт> животт> прекинемт>. Ти ћешт> грозно, срамно и мучително умрети." У томт> тренутку опази онг> едно одћленћ свои кондника на друму. Онт> брзо затруби у едну малу трубу.