Шумадинка

26#

Тужна лета тешки ударљ Безумл'л е нашеп трагЂ.

СтрастБ злоковна себе гледи, . Све e нбоизи средство тект>, Братство пред -t нбоиђ hhui ' невреди Туђа пропастБ нбои е лекљ.

Али време брзо лети Све за кои трав час-fc Брза пропаетБ ономг. прети, Ко неслуша ума гласЂ.

Смртни с кае ал' шта значи Времена е брзи ходт, РазумЂ питаи, и неплачи Безумла е горакљ плодђ. Безљ сагласн нема среће Веранљ вођа тек' е умЂ Нема л' нћга, све пролеће Као ветра празанЂ ш_умт..

ЈКивотђ намЂ е слаба лађа К' пристаништу брзи лет -б • бдна беда друге рађа. Те ишознв страда светљ. Нек' поправна буде слћдство Уздисанн Србе , твогљ Знаи, вредовно да е средство И вештака пропастБ свогђ.

Та рођена ми смо браћа бдна манка свима нам'! Свои своему нек' с' обраћа Гди е лгобавБ, срећа там'! Странпутици еданљ коракљ Известанљ е брате гробЂ, Далвна века спомент. горакљ Заборавлд TeuiKo робх>.

Име „СрбинЂ" некЂ намЂ буде Свима мила, сладка речБ, Устаи, Србе, нежал' труде, Огрануло сунце већЂ.

Та Косово тужно полћ То нам' сбриса славу, честБ, Доста лда и неволћ К' дћлу будна нагли свестБ.

Другг. нек' свога грли друга, ЛгобвомЂ чистомђ дише груДЂ, Устаи, брате, изђ сна дуга Уживанћ слади трудЂ.

Душанова саина дћла Нек' потомку дижу духЂ,

И на гуслам' прошлостБ цела Кон силно дира слухЂ.

Милошђ СтраинЂ и КралћвићЂ, Кђ tom' Доситен и РаићЂ 1 оштђ Мушицки и СоларићЂ Ко су бмли, Србе, знашЂ!

Залечити ране тешке Аманетт> е cbi'io насЂ ■Каи се брже за погрешке, Вечности насЂ зове гласЂ.

На предЂ само, браћо, слоасно! Ко е срећи рода радЂ, Сдружнои сили све е можно, НапредЂ, напредЂ старЂ и младЂ. Лука Capuhb,

IM ^ МF" ЈИГ" А

ШгШ TBT' ЈШ т

Хумореска одђ Отона Мозера (Свршетакт.). Наскоро стане оркестерЂ поредЂ красне баштенске ограде сђ Филаретама кодђ величествене куће свирати и после нужногЂ увода, почне музика. Заиста свирали су сада свирачи, конмае песма познага била, веома тронително. НаеданпутЂ но свршетку едне строФе, барон& да знакЂ да престану, идркћући одђ радости запита свираче, да д' су и они видили нешто тавно, гди крозт. ходник-t баштенски у ладникЂ оде'.'" „Дабогме, то е била господична!" потврђиваше КачЂ. „Она е пушила," дода МилерЂ. „Пушила? Ви будалите! Али садЂ морамЂ тамо, морамЂ преДЂ нбомђ на колена пасти и мое осећанћ у нћно сладко срце накапати. Уватите се за Филарете Качу, а л ћу на вашу руку стати; тако, и садЂ еданЂ скокђ преко шилнка одђ Филарета; аии — триста врага, шта то ба? „Томе су ушице за навлаченћ чизме криве!" рече КачЂ. „Ваше су се панталоне замаиванћмЂ изцепале. Сиђите се, ми ћемо то сђ чиодама закрпити." До„ врага! н немогу сићи. Да ли е покрио капутЂ поцепано место?" запита на огради балансирагоћи баронЂ. „Види се само една бела черта; али готово непримћтна," рече КачЂ. „Тако, чимђ се л приближимЂ ладнику, кои диаманте душе мое скрива, почните ви свирати и продужите докђ се не вратимЂ," заповедаше баронЂ. „Све исту песму о зори?" „Дабогме, валБда нећете кого од* ваши очантелни песама свирати." Сђ овимђ речма одпузи усхићени Рукавичићт, са куцагоћимЂ срцеМЂ у тихи ладникЂ, кои е сђ великимЂ лозовикомђ обкруженЂ био. Предосторожно уклони баронЂ неколико густи гранчица и види заиста на малои клупи, сђ леђма нћму обрнутимЂ едно лице, гДи се-