Шумадиска дивизија I позива : 1915 III

299

потпун слом. Пламен је са овим у исти мах сагоревао и душу његову. Згаришта су претстављала гробље наше моћи. У њима је закопан део срца, храбрости и наде...

„Према свему, ко кедри Ливана, Немо стоје борци јучерањи: Стегови им мрачни и крвави, Залеђени рогови и трубе, Попрскале пушке и топови,

Бледа лица, руха подерана, Испијени к'о кипови горди,

Крв и земља колајне им дивне...“'

Стоје чврсто друг до друга, они који су имали толико моралне снаге, части и националне свести да се одупру свима искушењима. Стоје и чекају даље наређење...

Од овога тренутка тешко је говорити о дисциплини и војничком моралу. Отсад је требало много свести, много присебности, умешности и добре воље те да се одржи једна заједница која се назива војском. Све је отсад зависило од личног васпитања, осећаја дужности, чврстине карактера, поштовања, љубави и оданости према Краљу и Отаџбини, старешинама и друговима.

„Пропаст уби урођене страсти,

Бол једнолик све љубављу веза:

Пође владар ин народ и војска, Једним кроком богат и сиромах,

Ни ко млађи, нити ко старији —

Зло збратими што добро не може! Све отиде једним истим путем, Једном циљу — у смрш за слободу“ !

И тако се отиснуло преко црногорских кршева... Ишло се. Али — како То зна само онај који је тај пут преживео или на њему кости оставио...

„Снагом машу, снага малаксала, Рукам' крећу, руке преморене, Залеђена срца у прсима, Укочени под чела погледи. Поглед шаљу небу горућему: Сунце траже, Сунце не огрева, Бога моле, Бог им се не јавља, Помоћ чезну а помоћи нема!,.,“

Жудело се обетованој земљи. Али: „Мањка снага па све дужи пути“. Најзад се стигло под Скадар. Нова разочарења. Обећања неиспуњена, исцрпеност физичке и духовне снаге, болести... ника између осталих издвоји и обрати ми се речима: „Господине пуков-

ниче! Ви сте нас свакад учили да су за нас топови светиња исто онако као што су за пешаке заставе. Зато ми наше топове нећемо оставити. Бо-

. рићемо се до последњега!“ — Једва сам успео да их како тако смирим и убедим да је ово неминовно потребно, да не би топови пали непријатељу “ у руке

' Сви су стихози узети из књиге „Распеће и васкрс Србије“,од Мир. М. Стефановића. Београд 1930, издање Српске краљевске академије наука,