Јадранска стража

ЈЕДАН ТРЕНУТАК САМО (НОВЕЛА)

РЛО лепе тропске вечери, док je корвета

»Витез« са свим једрима прелазила осам чворова упутивши ce y Può де Жанеиро, y официрској менажи уз чај почеше разговор о самоубиству. Повод том разгопору, тако ретком међу поморцима била je прича једног

поручника о свом другу који je пре две године извршио самоубиство због несрећне љубави према једној удатој жени.

Ilриповедач рече име те жене. Многи су je познавали из Кронштата. Била je то лепа жена једног инжиљера, елегантиа блондина, риђе косе, паметна, мила и очаравајуha, која je изгледала сасвим млада y пркос снојих тридесет девет година. Већина помораца не показа сажаљеље према самоубици. Готово сви су налазили да je глупо изг.ршити самоубиство због жене. A стари виши кормилар, одлични неуствашиви поморац, који ce y исто време, како су сви знали, плашио своје високе, дебеле жене, отресите il свадљиве, тако да je он сам молио да га одреде на далеку пловидбу, желећи да ce избави од домаћих сцена, рече са ауторитетом : Крајша je то ствар да човек пропадне због женске стране. Ha то су способни само луди жутокљунци. Добио assagć јер je инжињерка строга дама и крај. Мислио

je да je та инжин>ерка једина на свету. . . Није могао y то време да схнати да на свету има и других жена. . . Био je забрљавио. . . Сви који су суделовали y разговору сложише ce са кормиларом, il уопште били су против самоубиства ма из ког узрока. Многи су налазили, да својевољно одузимаље живота показује плашљнву душу, " да je y сваком случају егоиста, који нс мисли на патље које he починити другима. . . Човек чврсте вол.е и здравога смисла никад сс itehe решити на самоубиство.

ЦРТЕЖ А. УВОДИЋА

To je исто што и оставити брод y тренутку опасности! рече мирно, с убеђењем први официр, капетан корвете, четрдесетих година, y чијој je рупицн беле блузе био орден Св. Ђорђа, бивши черно.морац, који ce за све време опсаде Севастопол>а налазио на четвртом бастиону и за греме последљега напада био раљен. Ниједан прави поморац nehe то учинити због савести a не из страха према одговорности. Треба сс борити до последњст даха. Зар не? Сви ce сложише, да je тако. Само један од присут-

них y официрској менажи не одговори на питање* првог официра. Он није узимао удела y разговору и као да ra то није интересовало, ћутке je пио чај, пушећи нервозно цигарету за цигаретом. To je био мичман*) Стојанов, прномањасти младић од двадесет и пет година, ирнс коврџавс ко ce li меких бркова, средн.ега раста, сувоњав, озбиљан, финих ирта, лепог, мушког h паметног лица, y чијем ce изразу одмах осећала јака воља једног чврстог карактера. У замишљеном поглсду црних очију, са оборени.м дугим трепавицама, било je нечега смелог, отвореног и надменог као y младога орла. СгОЈанов, који je muoio читао, и имао независнс гледиште од својих другова, држао ce постpanne, y осталом то није подвлачио, Beli ce није ни с ким ближе дружио. 1 1 не гледајући на то, Стојанова су сви поштовали због пеговог искреног. племе-

нитог карактсра који je био пун благородства и финог такта, због тога што су љегове речн потпуно одгонарале шеговим делима, због н.егове интелигенције и савесног испуњавања службених дужности. bbera су сматрали сви за одличног поморског официра и за нлјбол>ег команданта на i ахтн. У исто време ou je био и ревизор (офицнр који управл>а профијантом) чија je тачност и крајн>е поштежс било ван сваке сумже.

♦) најмлађн официрски чин y руској .морнариин.

». .. . Он je пос.чамрао okc.ih, днвно звездз.ча носејзно .чоре!. .. .«