Јадранска стража

Морнари су такођер поштовали Стојанова, али једва да су схватили и волели, овог чудног. y ондашљим временима, поморског официра. Ma да он није никад никога кажњавао, тукао, чак ни псовао, увек био уједначен, благ и праведан, ипак су морнари осећалн као да им je он сасвим стран човек. Он није никада разговарао с мориарима, није ce шалио са љима, чинило ce као да их презире. Није тражио да буде међу љима популаран, као што су то радили многи други, и као да ce стидио кад би ce случајно нашао y гомили .морнара; y исто доба био je најватренији њихов поборник. Нико није знао колико je њих он спасао од срамних телесних казни, које je прни официр радо вршио, убеђујући, молећи суровог човека да пожали л,уде и да не понижава ibii.хово човечанско достојанство. И онако телесне казне биће званнчно укинуте. О том nnuie и »Поморски зборник«. И први официр са којим je Стојанов обнчно говорио y четири ока y његовој кабини, често je попуштао молбама младога мичмана и нехотиие осиојен његовим страсним говором li .место батина кажљавао неком другом казном a сам y душн, није био рђав човек, - захваљивао Стојанову iiiTO га je уздржавао да не кажњава и сувише сурово. I I момчад je волела првог официра a Стојанова не. Ou je то ocehao, он je видео да га ни y официрској менажи не воле. Он je разумевао да треба само мало да ce прилагоди и све he ce променити, али он ce бојао да буде неприродан, a није мењао држаље него je као и пре био усамљен. Од како ce корвета кренула из Шербурга Стојанов je joui јаче тражио самоћу, и изгледало je да ce туђи од свнх. Код ibera ce осећала нека промена. Ma како да je пред људима био миран, многи су приметили да je Стојанов често био натмурен, видело ce да га нешто .мучи. Држали су да je то зато што ce растао са вереницом. Многи су знали, да je Стојанов заљубљен и да га она дивна девојка, која je на дан одласка корвете из Кронштата долазнла на брод, обожава. A UJTO ви не кажете ништа, Борисе Сергијевићу ? обрати ce Стојанову први официр. Ja слушам Иване Николајићу. И ви ce, no обичају. не слажете са општим мишљењем ? - И оправдавате самоубнство? Потпуно. Због несрећне л.убави? Ви, Борисе Сергијевићу? Због л>убави не. Али ce дешавају и други случајеви y животу после којих ce не може живеТК' рече некако одлучно и y исто вре.ме тужно Стојанов. Ha пример? После неке подлостн .. . после срамоте... . A зар ce то не да искупити бољим животом?. . Човек који схвата страхоту срамоте већ je пола поправл>ен. Ko воли да ce санка, тај треба и санке да вуче. Ако си направио нешто ружно онда имај храбрости да за то одговараш! убаци кормилар. Све je то лако говорити, али преживети срамоту ja мислим да je немогуће. Боље je смрт! —Али и није лако дати себи отсуство на онај свет, Борисс Сергијевићу! Кад човек изгуби памет, због љубави,

ма како да je то глупо, још ce може разумети самоубиство, али убнти ce свесно, размисливши.. . . Ja једино и разумем такво самоубисто. A зар je тако лако растати ce са животом? He, бато, није тако лако. Ja сам то једанпут осетио кад смо са »Змијом« налетели на камеље па мислнли да нам je крај. О, како je то било страшно! примети први официр. He спорим да није лако. . . . Али. . . Стојанов запе, као да му je нешто стало y грлу, и одмах затим са убедљивим миром y гласу продужи. Али то je један тренутак. . . . Само један тренутак! понови он. И ућута, очнгледно не желећи да продужи тај разговор. После неколико минута ou ce none rope и стаде уз бок брода. Он je посматрао час на дивно, посејано звездама небо, час y оркан који je мирно шумио н чији су таласи у.миљато лизали бокове корвете, светлећи фосфорастим сјајем. Он јс дуго стајао rope и сузе су му капиле из очију. Само један тренутак! рече он једва чујно и сиђе доле y своју малу чисту кајиту где je над креветом висила велика фотографија дивне девојке. Он седе за писаћи сто, потписа некаква два акта, пошто их je прегледао, написа својим ситним читким рукописом рапорт команданту и поче да пише писмо вереници. Кад je на крају четвртога сата дошао посилни y кајиту да буди мичмана за вахту, Стојанов je био свршио писмо и ставио га y коверт. Затим сложи пажљиво рапорт, закључа ормар и кад je звоно одзвонило последљих осам (удара) истрча rope и прими вахту. II Стојанов je одмерено корацао по мосту и жел.но удисао сг.ежи ваздух с мора. Он je гледао једра, прилазио компасу да погледа како управл>ају кормилари, силазио на палубу да провери стражаре на кљуну н понова настављао да хода својим обичном лаким грациозним кораком. Кад ce сунце, ослобађајући ce полако од својих пурпурнозлаћаних риза, уздигло над хоризонтом, Стојанов je жељно управио очи на хоризонт, уживајући y лепоти рађаља сунца. IberoßO лице било je бледо, одлучио и мирно. Само ce y iberoßHM дивним очима огледао израз тешке туге. Он још једном обухвати тим тужним и жељним погледом и днвно плаво небо, и далеки океан који ce блистао под зрацима сјајнога сунца, и палубу корвете са морнарима који су спавали на љој, a cue му ce учини некако новнм, тако дивни.м да ce није дало изразити! И жел.а за животом обузе пелокупно iberoßO младо биће, и сузе му синуше из очију. Време je! прошапта он. И с напором, као да ce joui борно са самим собом најзад изусти : Сигналиста! Сањиви морнар му приђе. Иди . . . пробуди мичмана Варламова. . . . репи му да сам болестан ... да ra молим да ме замени. Говорио je испрекидано, као да није могао да нађе речи. И кад je сигналиста nouiao да испуни наредбу, н.ему ce хтело да ra врати и y исто време ce обрадова што je морнар већ био отишао.

46