Јаков Игњатовић : књижевна студија

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ 8

у Новом Саду, готово цела српска штампа прешла са значајним ђутањем, док је мађарска штампа покривала цвећем, не толико заслужна и даровита књижевника колико мађарског патриота и „умереног политичара“. Што је више живео, нерасположење је све већма расло; нико није више веровао у његова искрена мађарофилска осећања, но им је гледао пзвор у блиским везама које је Игњатовић пмао са диспозиционим фондом у Будим-Пешти. У пламену политичке борбе заборављао се књижевник, и искључиво се мислило на политичара и грађанина. Он се под старост жалио на своје сувременикес: »Да сам био од лобцајхбрпдерске банде, па имао свесније критичаре, био бих више што израдио; но политички противници, који су увукли и у књижевност политику свуд су ми пакостили и препреке чинили<“'). Осамдесетих година његов књижевни глас почео је да се губи, п Светислав Вуловић, 1880, у својој књижевној студији Уметничка приповетка у најновијој српској књижевности, где је нарочито проучавао Јакова Игњатовића, овако је оштро закључио свој суд: „Игњатовић није стварачки ђеније. Али када немамо Ламартина и Виктора Ига, не треба нам ви Пол де Кок“). Његов највећи роман Патнишу, на који је он највише полагао, одбила је Матица Орлска, и то га је до срца заболело.

Има и друга једна ствар која је много допринела. да се савременици одгурну на страну, у засенак и заборав. Игњатовић је, као човек, био пун ружних мана, рђавих навика, разлабављена морала,

7) Писмо Г. Јована Грчића, штампано у Босанској Вили, од 1908, Оре о стра 215 2) Отаџбина, 1880, књ. ТУ. стр. 464.

К