Јаков Игњатовић : књижевна студија

4 ЈОВАН СКЕРЛИЋ,

и тако се политичкој мржњи, књижевничкој злоби додало још и грађанско Фарисејство, и све се било сложило да га смањи п обори. Како да се не позна _ да он говори рто дото зџа, када овако брани старога Јоакима Вујићаг „Списатељ, много више има уважења кад га читају, него кад га лично сасвим добро познају. Док га лично непознају, највеће уважење, а кад га ближе упознаду, нађу му, као у сваког човека, личне мане, слабости, па уважење пада. Само нек је сирома па се много меша међу _ људе, особито ако је „демократични«“ осећаја, пропао је. Ако је сирома, наћи ће се, који ће рећи, гле какав таленат, па сирома, нешто му фали, има „порока“ «"). |

Међутим, као што то обично бива, Јаков Игњатовић није био достојан онога „култа“ који му се указивао у меденим месецима омладинскога покрета, нити је био тако безначајан или црн као што се доцније о њему мислило. Данас, када је човек легао у гроб, а симпатије пи антипатије избледеле у времену, може се и ладније и беспристрасније судити о овоме запостављеном писцу, који је и крупнији и значајнији но што се данас обично мисли.

1) Мемоари Јакова Игњатовића. Недељни Лист за 1879, бр 3.