Јаков Игњатовић : књижевна студија

192 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

Ми не тражимо оно што је одвратно, ми га налазимо; а када хоћемо да га сакријемо, ваља лагати или бар остати непотпун“.') Коме се не свиде истински људи Јакова Игњатовића, нека се задовољи оним фигурама од воска, оним намаланим анђелима. у сладуњаво-отужним »„идејалистичким“ приповеткама врло моралнога Милорада П. Шапчанина. Није његова безморалност у томе обиљу рђавих људи, но у томе што он врло често дели идеје са својим морално наказним јунацима, што има нежности према њиним, скроз неморалним поступцима, не осећа шта је допуштено а шта недопуштено, он, тако моралан и поучан писац! Није зло што његове личности не оличавају морална савршенства. и што не држе моралне предике, но невоља је баш што морал који писац предикује јединствено личи на неморал, што његове моралне симпатије иду свету који их није ни у коме случају достојан. Ако би се Игњатовић по своме опсежном, сировом п аљкавом реализму могао назвати Балзаком српске књижевности, по своме бакалском моралу, по своме култу новца и успеха могао би се назвати и нашим Окрибом, — када та називања не би била тако застарела п смешна. Треба видети како се он само ћивтински подсмева људима који иду за својим срцем а не за најнижим личним интересима, који узапате љубав, па се рано жене“, без новца, како он брутално вели у Фаличном Максиму. Проклество, болести, невоље, све казне којима располаже један моралистички писац пашће на оне који узму девојку коју воле; а сав благослов, све радости овога.

1) Ете Хоја: Те тотап егрбгатетал. Ралла. МопуеПе ва ов. 1902., р. 267—268.