Јаков Игњатовић : књижевна студија

198 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

чини половину романа, а служи само као уводу главпу ствар, причање о женидбеним невољама. Шамикиним.

С друге стране, у причању врло важних тренутака, Игњатовић јури као манпт. Причање његово је брзо, задихано, пзгледа на низ слика у калејдоскопу, каткада као какав сув и сумаран извод из некога већега дела. Готово искључива употреба, или боље рећп злупотреба псторпјског садашњега, времена помаже да се још повећа утисак тог наглења и јурења на странама романа. Тако, у Старим ш новим мајсторима: Кузман и Милан упознали су се већ са Маришком и Јулишком. „Тако се ето дошло до познанства, пут је већ. покварен, од сада ће све лакше бити. У то доба дође у двор матп Јулишкина“. У истом роману, смрт Миланова овако се описује: „Једног блаумонтага, баш у вашарско доба, опије се као никада дотле. Мрак је био а он забаса у Дунав п ту се удави“. Каква изгледају оваква причања, као у Крви за род:

„Ал већ звонце звони на вечеру.

– Игуман иде у трапезарију.

„Овде се сви калуђери очекују.

„После молитве сви седну и почну вечерати.

„Игуман ћути, калуђери ћуте“.

Историја прве женидбе Бранкове, у Милану Наранџићу, испричана је овим телеграфским редовима: „Бранко се тада реши и узме Паулину.

„Паулина одмах у почетку каже Бранку, да њој ваздух шкоди, да она не може све на једном месту седети. Бранко јој допусти да прави мало „»Лустрајзе“.