Јаков Игњатовић : књижевна студија

ЈАКОВ ИГЊАТОНИЋ 197

одређенога плана, никада није знао управо шта ће да пише, и у којим размерама, и место да сам управља предметом, предмет је управљао њиме. Он је писао и највеће романе без ичега налик на план. Он је долазио у уредништво листа гдеје његов рад излазио, узимао последње бројеве, и готово стојећи настављао где је стао, и давао у штампу још несвршени рукопис. „Често сам мислио, вели он, да, ће приповетка много краће испасти но што је испадала напокон, јер тек у дужем развоју, предмет кога предузимах, доби такав вид, да се и у годишњем течају периодичног листа неби без штете за њ завршити могао“. Зато су његови романи очајно дуги, разливени, пунп излишних епизода и безначајних појединости, тако да каткада изгледа да, перо не држи један образован књижевник но Ната, Машамода из Патнице.

Сразвмере нема : писац сваки час заборавља, шта је главни предмет и циљ романа, и муњевито брзо и овлашно прелази преко врло важних и главних ствари, а сувише простора даје стварима според-_ нога значаја. Тако на пример: дуга и утурена историја породице Стеве Огњана. у Васи Решцекту нема, никакве везе са главном радњом, ни у колико не утиче на живот главнога јунака. У Трпен спасен опис ђачког живота који је водио Гавра Овилокосић врло је занимљив, али је од потпуно споредног значаја, по радњу у роману. У Вечитом Младожењи, прва, половина романа, путовање старих Сентандрејаца на велики вашар у Кракову, са свима појединостима и доживљајима на путу, од културнога, је значаја, лепа је и ванредно занимљива, али то