Јаков Игњатовић : књижевна студија

10 ЈОВАН СКЕРЛИЋ.

тиница, мање строгих и мање склоних верском про- · зелитизму. Одатле буде одведен у Будим, Сими Игњатовићу, опет у школу пиариста. 1838 преведу га у пештанску лутеранску гимназију. Ту су били махом Немци и Јевреји, Срба врло мало, пи Јаков се рђаво осећао у том туђем јату. Будући писац антисемитских чланака у Нашем Добу већ осећа мржњу на своје јеврејске другове: у место да пази што наставник говори, он на часу црта „магарце и чивутске колеге“, како сам прича, туче се са њима, илп боље рећи туче их. Учећи тако све на мађарском и на немачком језику, провлачећи се из разреда у разред, дође и до „логике“, седмога разреда, где се све учило на латинском језику. Али му ни латински језик, ни математика не иду у главу. Он радије проводи своје време са одраслим ђацима из Текелианума, слушајући жељно њихове разговоре и препирке о политици и књижевности. Резултат свега, тога био је: понављање разреда. Строги тутор његов, Сима Игњатовић, побеснп од љутине, и поведе га да га да на столарски занат, тешећи га да је и славни и велики Венијамин Франклин у младости својој био типографски шегрт. Ствар се најзад сврши, што Јаков да тврду реч да ће више водити рачуна о школи, и остаде да понавља разред.

Тај Сима Игњатовић био је занимљив чудњак п његов утицај на Јакова Игњатовића био је доста јак. Симин отац Сава, богат винарски и житарски трговац, био је тип оног нашег старог „купца“ и „пријатеља књижевства србског,“ који је у прсте знао Доситија и чија су врата била широм отворена знатним писцима и „родољупцима«“ српског народа онога доба. Његов син Сима, велики бележ-