Јаков Игњатовић : књижевна студија

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ |1

ник града Будима, био је исто тако ватрен Србин, претплатник свију српских п хрватских листова што су у оно доба излазили, који је умро са завештањем да му се кости пренесу у Призрен, када му већ није било дато да очи склопи у старој столици царској. Био је то гостољубив, човечан и добар човек, дарежљив према другим, опор, строг и тврд према себи самоме и према својима. Бојећи се да Срби не омекшају и онеспособе за великеп тешке задатке који им предстоје, он се држао спартанскога начина васпитавања, У његовој се кући зими спавало при отвореним проворима, сви су његови морали што дуже пешачити, његова јединица, девојчица од десетак година, морала је радити најтеже и најгрубље послове домаће. Тај особењак, „љут, строг, престрог,“ није много марио за свога брата од стрица Јакова, и учинио му је неколико година ране младости врло тешким. „Од седамнаесте моје године, прича нам писац, гонио ме је он, као никад нико." У своме познатоме чланку Три српска списитеља, он овако прича о животу који је код Симе водио: » Он је хтео да начини од Јаше онаког Орбина и човека, какав је сам био, надајући се да ће Јаша дочекати згодније време но што је онда било. Сима је хтео да начини од Јаше и Спартанца и Атиљанина; какав велики задатак! Да начини од Јаше ученога и јуначнога човека. Али како ће се Муза поиграти са оружјем! Јаша мора и да учи и да бесни, а кад бесни не ће да учи. Никада није било жешћега учитеља и тврдоглавијега ученика, него Сима п Јаша. Јаша мора да спава пет година зими у хладној соби, мора да иде босоног по леду, кад му“