Јаков Игњатовић : књижевна студија

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ 209

лабави морални појмови допуштали су му ствари који људи на своме месту никада себи не допуштају, у приватном животу пун личних мана, политички врло сумњив, он је навукао на себе велике мржње и презирања. Осамдесетих година гледао св у њему само морално непотпун човек, рђав Србин, рђав грађанин, а ни мало књижевник од неоспорне вредности. И сувише се заборављало да најгори човек може да буде врло добар писац. Гете је био врло рђав Немац, и Хајне је за њега узвикивао: „јадни мој немачки народе, то је био твој највећи човек!“, онај исти Хајне, страстан демократ, који је примао тајну помоћ из диспозиционих Фондова Гизоа, Хајне ниско чулан, без моралнога стида, готов на, све што му даје уживања, онакав каква га је насликао честити и чисти Берне. Франсоа Вилон, Пол Верлен, Оскар Вилде били су људи препуни порока, али зато нико не би имао права да им спори књижевни таленат. Па шта би се тек дало рећи о оним великим писцима и уметницима из талијанске Обнове, оним силним јединакама које су биле расцветале како у добру тако и у злу, грабљивим на новац, похлепним на уживања, огрезлим у раскоши, славопевцима, или боље рећи уцењивачима макијавељских владара, и који су исто тако добро владали ножем као и пером, и исто тако вешто справљали отров као што су мешали боје и резали мрамор „Ако би се доказало да је Сервантес био најокорелији зликовац, рекао је неко, то не би ни трунку одузело вредности ДонКихота“. Када се оцењивао рад Јакова Игњатовића, та се истина губила из вида, и зато су га судили и строже и неправедније но што је заслуживао

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ, 14