Јаков Игњатовић : књижевна студија

910 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

Може се о њему лично мислити што се хоће, али он је својим упорним радом, силом свога талента 13војевао себи знатно место у нашој књижевности, и у проучавању развитка српског романа и приповетке он се не може обићи. Он није имао неки велики непосредни утицај, не може се рећи да је створио књижевну школу, јер је био дошао и сувише рано, био реалпст по инстинкту у доба када су у нас били сви услови за романтичну и сенптименталну књижевност. Једини од познијих писаца за кога би се могло рећи да је претрпео његов утицај, то је Г. Стеван Сремац, нарочито у Поп-ћири и ПопСпимри, где има типова који као да су изишли' из Игњатовићевих романа.

Историјски романи п приповетке нису оно што је најбоље из његова пера, и само су слаб и неосетап напредак према радовима Милована Видаковића. У једнима је онај исти наивни, примитивни и необуздани романтизам, оно исто одсуство локалне боје п историјске вероватности, иста „модерна грађанска чувства обучена у историјску хаљину“, нека нарочита способност да се начине вулгарним велики и трагични тренуци и личности са светитељским нимбом. Приповетке друге врсте само су хронолошка, сува и брза препричавања више мање тачне историје, без поезије, без боје и бев живота. То су најслабије ствари које је он писао.

Његови романи из савременога живота, могу се поделити на две групе, у колико су те поделе у опште могућне и тачне. У једну групу дошли би романи са вишим претвнсијама, у којима се описује опадање старог српског патриархалног друштва, у великој и малој буржоазији и у сељачком