Јаков Игњатовић : књижевна студија

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ ЈЕ

сталежу, под ударцима нових и тешких услова индивидуалистичкога доба, нагло слабљење некада, јаке расе, која узмиче, неспособна за велике напоре и чврст отпор. У једну групу иду његови таковвани „хумористични“ романи, који су његови најпознатији радови, где је цртао занимљива дрска и бевочна мувала кров живот, која као велики црвени цветови ничу на ђубришту тога друштва у распаду.

Дело његово кипти најкрупнијим манама, и то толиким да кадкада изгледа п ван књижевности. Игњатовић је био један од најнеписменијих и најневештијих писаца наших; у свем своме писању он је стално рамао, пу опису, и у изради, и у композицији, и у стилу, п у језику. Али он није био од оних писаца што књиге уносе у живот, но је живот пресађивао у књиге. Јовап Стерија, Поповић, како је сам говорио, биоје његов учитељ, и он је ишао за његовим стопама у цртању људи који су живели и догађаје који су се дешавали. Оно што ваља код Игњатовића то је извесан сиров и аљкав реализам, којп је код њега био потпуно несвесан, и изилазио не из неке нарочите естетике, но из саме његове природе, његова пачина осећања живота и погледа на свет. У доба када се натурализам на Западу једва стварао као школа и са муком крчио себи пута, Игњатовић, посред једнога поколења. које је било манито задануто најнеобузданијим романтизмом, осећао је поезију обичнога живота, волео живот у његовим најнижим облицима, сматрао да је прва дужност једнога писца цртатп људе и отвари онакво какви су, пи да је љубав ка истини и верно подражавање стварности прва врлина једнога књижевника. Данас када су те идеје сасвим преобладале,

14%