Јаков Игњатовић : књижевна студија

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ 5 22

бити нашао пут измирењу“. Барон Етвеш, угарски министар просвете, био је тада дао Владици Плаз тону Атанацковићу“ 7.000 дуката да задобије Србе ва Револуцију, но Владика тај новац није хтео трошити, и после Буне нредао га је аустријским властима. Сву кривицу што тај споразум није био постигнут, бацао је доцније Игњатовић на Патриарха _ Јосифа Рајачића, којега је престављао као славо љубива, самовољна и грабљива калуђера, слепо оруђе бечке реакционарне камариле. У потврду тога, Игњатовић наводи један одломак из тајног мемориала Рајачићевог аустријској влади, који је“ он, као народни секретар, читао у карловачким митрополијским архивима. Он није човек коме треба на реч веровати, али је тај навод значајан, и ма не био тачан, карактеристичан по његово држање у 1848. „Почетком г. 1848. Мађари су српском народу такве понуде, стимулације пружали, за које народ српски да је знао, примио би их заиста, тако су по њега биле угодне; но ја, као веран слуга Вашега Величанства, нисам то народу саопштио, и готов сам да народ српски пре и последњу кап крви своје пролије, него да се о Мађарима мири.“ У својим Мемоарима, Игњатовић саопштава у целини други један докуменат из тога времена, у коме су збијени сви његови погледи на српскомађарске односе у Буни. То је позив »од једног Србина с југа“ из војног стана српског, упућен 13 новембра 1848, а штампан у једном пештанском немачком листу, 14 децембра исте године. Тај Србин обраћа се мађарским устаницима овим речима: „Наш народ српски има своју историју, свој јевик, своје обичаје и своје јуначке песме. Робови