Јаков Игњатовић : књижевна студија

32 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

млађих људи био је прилично окрњен. Његова убеђења била су нешто лелујава; 1848 садио је „словенске липе« у Срему, у исти мах певао и Москву и Франца Јосифа, и млађима изгледао као један „солидан пурђер“, како вели један савременик. Око Седмице почео се прикупљати млађи нараштај; Србски Дневник Медаковићев, први српски лист који је имао 2000. претплатника, проповеда вавијено русофилство. Доцније, 1859—1861, и Игњатовић ради на томе угледном и утицајном листу, где, под шифром А. И. пише либералне чланке у којима се траже уставна и политичка права народа у Угарској.

Како је тада у Пешти било веома мало школованих и независних Срба, то уређивање Летописа буде понуђено Игњатовићу. И ако се он бранио да не зна довољно ни језик, ни правопис, да нема вештине и искуства у писању, на наваљивање Су-. ботића и Младеновића, он се прими тога посла са платом од 200 Форината годишње. Само, с киме да ради „Као Диоген с Фењером“, прича он сам, ишао је по вароши и тражио сараднике. Летопис попуњаво готово сам, жалећи се без престанка на „индиферентизам србске учене класе“. Он не мари много за уредне и понамештене људе, своје колеге по судовима и другим државним службама, па све такозване „озбиљне људе“ и Филишћане. Најрадије се дружи са српским ђацима из Текелианума, походи само њихове гостионице, „код три хусара“, „код Филингера,“ где је „свеж враке, и где се у диму од дувана и са пуним чашама свакога дана усрећавао српски род и реформовала српска књижевност. У томе друштву, он је упознао једног