Једно намесништво : 1868-1872

6

проћи кроз ону мећаву речи, које се тако провлаче и понављају, да им се не може краја догледати. То што се може рећи о уводу, вреди и о целој брошури. Понављању нема краја, речима и Фразама нема међе и разбора.

Скоро сва питања, која ауктор покреће у овој брошури, била су више но један пут расправљана јавно, у штампи нашој, у току последње четвртине века. О њима су се слушале критике из истих кругова, којима писац припада, тако, да онај, који је пратио догађаје за прошлих двадесет и пет годипа, или читао оцену догађаја за то време, не може у брошури Милутина Гарашанина наћи ништа, што се већ не би било читало у њиховим органима. Та метода понављања могла би се правдати једино тиме, ако би писац хтео узимати у оцену одговоре и реплике, које су се слушале у расправ. љању поставака и напомепа, које он понавља; ну он и то не чини, по свој прилици за то, што круг његова знања почиње тек од онда, кад је он лично стао на јавну позорпицу. Њега се прошлост тиче само у колико служи његовој тенденцији, а основа прошлости њему није ни потребна. Његова је максима: што човек мање зна, то је сигурнији у своме послу. Максима је погрешна, јер ако писац зна мање, лако се може наћи други, који ће знати више, па онда тим горе за њега и за задатак, који је он себи поставио.

Отуда долази, што ми, у место објективне и зналачке критике једног периода српске историје од двадесет и нет година, видимо у овој брошури површност и уображено раз зметање; у место историјске љубави ка истини, видимо распаљену страст мрзости, којој писац жртвује и саму своју отаџ бину, описујући је најцрњим бојама, убијајући јој углед и. улевајући Србину читаоцу осећање очајања. У место хладног суђења и дубљег истраживања узрока, из којих су потекли догађаји и појаве, ми видимо журналзистичку обест и површност ; видимо оптужни акат скоро противу свију трудбеника за 25

о