Једно намесништво : 1868-1872

13

савез међу народима полуострва, о коме је некад разми-

шљао Гарашанин (Илија) у опште се није могао остварити“.

— вели Леополд Ранке. >) Та је истина потврђена историјом наших ратова од !876—1878; али за нас нема никакве сумње, да би до тога искуства био дошао и сам кнез Михаило, да је покушао, да своју замисао оствари на основи тога савеза; јер би се и он морао равнати са истим тего: бама и сметњама, које су владале и пре и после 1868, а исте препреке биле би и њему донеле исти ресултат. Ни он не би могао успети, да у Бугарској створи одговоран центар, који она није имала; а кад је тај центар створен, кад је Бугарска дошла до своје народне државе, до организоване снаге, на коју се Србија могла више“ ослонити, но на подјармљену рају, онда је Милутин Гарашанин лаким срцем заплео Србију са Бугарском у крвав и несрећан рат, п ове две сродне и суседне државе завадио и подстакао на раздор. Данашње стање њихових међусобних одношаја тешко се Даје употребити за основу ма какве заједнице.

Тога центра, те организоване снаге у Бугарској није било за време кнеза Михаила. Њему не би могло поћи за руком ни Грчку да начини способном за акцију, кад она те способности није ни имала. Нема те творачке снаге, која

би могла начинити остварљивом ону идеалну машту, у коју.

је веровао он, у коју су веровали сви српеки државници све до 1876 год.

Може се само с признањем примити што се Намесништво кнеза Милана није повело за овом маштом у толико више што Намесништва и нису позвана, да решавају проблеме које могу да ставе у питање опстанак државни.

То не може да не увиди ни сам писац брошуре над налази „да је са свим разумљива ствар,» да Памесништво није могло продужити рад кнеза Михаила са оним аукторитетом,

2) стр. 505.