Једно намесништво : 1868-1872

између ових двокраких кљешта, које су живот народа, стегле, није било ни мало места за какав трајан, озбиљан и правилан _ рад. Та је борба трајала пуних двадесет година без одмора. Владалац, кога је Устав од 1869 године на престолу затекао развијао се упоредо са њим, борио се за њега и свршио је с њим.» Е

Овим речма стара се Милутин Гарашанин да оправда

самовољу своје седмогодишње владавине. Није се народ борио против Устава, као што он тврди, но против уставних злоупо-

треба, којима је он био највећи кривац. Ако он, наводећи, да је Устав од 1869 допустио највећу слободу кретања горе, нзишани на, изванредну власт, коју је тај Устав у изванредним приликама остављао владаоцу он заборавља навести, да за сва државна дела остају одговорни министри Народној Окупштини, као органи, који одговарају за сваку повреду Устава, и да је Скупштина свагда била у праву кад се састане, да оцени: је ли „сила прилика. била таква, да се за ошште добро морао, ако и за време, зауставити правилан ток уставности. Ако је Устав од 1869 и допуштао владаоцу изванредну власт, то је било условно п у изванредним приликама, докле је, пре тога времена, владао у земљи апсолутизам, који је владаоцу остављао руке одрешене, да се послужи изванредном влашћу безусловно и у свима приликама. Државни Савет, који је са владаоцем вршио законодавну власт, не може се сматрати као озбиљна контрола, извршној власти, нити као сметња апсолутизму, по што су му чланови били и указни и покретни. То треба добро имати на уму, па да се праведно оцени велики напредак, који је учињен био и у овој најтугаљивијој тачци новога Устава. Ко не памти како су, пре њега, за сваку потребу под тренутним утисцима, стварани нарочити закони7 Ко не памти, како је 1864 нарочитим законом, за један дан,