Још није касно : једна српска порука Хрватскоме блоку

|!

варамо: да ми гледамо право. у очи далеко силније

момке, него што су икада били, или икада могу би=

ти, загребачки дрипци и дрекавци. Ми гледамо (горње говорећи), и гледамо ирово у очи, и Француске тигрове и британске лавове !! _

А сад да вам кажемо, па и објаснимо, од

куда нама Србима ова и оволика кураж, ова и

оводика смелост, па можда-чак и арековт јавна.

___ Било је то лета 1918. после Христа, када Неком и Великом „окретоше кола низа страну“, када,

имено, Германски Легијони на француској Марни и

Соми, место да уђу у Париз (а мало је, бога ми,

фалило) окретоше пут свога Берлина !.... Душа ва-

ља, тај је окрет и покрет био врло спор, као што је био доста загонетан. Како му драго, Немци се повлаче, одступају, и губе Француско земљиште под ногама. Тек што су изгубили једну „стратегијску линију“, а већ губе и другу; и све тако док нису најзад изгубили и и ону чувену „Хинденбургову“ сааике Горе и од тога, горе и од губитка стратегијских тачака и линија, губе они и шакшичке битке, и у њима силне топове и робове, и читаве корпусе мравих | и рањених. Али, један факт стоји, горостасан као Алпски Мон-Блан. Нема никако оне, као: Мон-Блан беле, заставе парламентарове. А док се она не појави, посао пије свршен. Можда чак ни онда.

'Из дана у дан, из недеље. у недељу; па и из месеца у месец, надиру, и успешно надиру, Енглези на левоме, Французи у центру, а Америчани на крај-

њем десном крилу савезничком Грувају хиљаде и.

хиљаде страшних савезничких: топова, англо-францускс-америчких. Земља се под њима љуља и тресе. Ричу — до Берлина се чује — рину над трегаженим хиљадама ушанчених Немаца. некаква. нова чудовишта бога Марса, некакви „таннови“, и падају Немши: као сношле. ли, 1011 нема оне. жао: Мон-Бланбеле, заставе: парламентарове. А без ње, посао ни је свршен. Можда чак ни онда...