Још није касно : једна српска порука Хрватскоме блоку

20. мазне робе; и можеш то безбедно чинити до једне извесне границе. И та граница је врло, врло танка. По тежини, није тежа од обичне сламке. Не бацив. ту сламку на леђа камилина, недодајући т. |. ињу једну оном грдном- товару, и камила се како тако држи на ногама; па и стиже са т варом у место. определења. Али, баци само ту лаку сламку, и самоњу једну, на стрпљива леђа камилина, и камила се срозава и издише. И издише пре него си тим стигао да јој терет са грбаче скинеш. |

· — Па штаг Ви, опанчари балкански, хоћете "нама Хрватима да кажете: да је та сламка била Сршскао - =

(Српска! уображена господо хрватска. И баш

српска! И ничија друга него српска! Јест, и јавно вам ми то кажемо. И српски вам ми то кажемо; а ви српски добро разумепште, Ви, чак, говорите српски боље него ја и моји Моравци. Ви, чак, зборише српски и љепше и слађе него ли — знате ли ког—

- и љепше и слађе него ли ови наш Бисмарк тимо-

се

чански, дапаче и „југословенски“!.... А чији, опет, „империјализам“ (зајчарски) чију „Велико-Српску“ политику, „хегемонију“ и „мајоризацију“ — езит, Тепћешњу — ми, грешни синови грешних опанчара српских, а прегрешни новинари српски. ево већ шри године, неможемо да одбранимо од ваших курјачких уједа. ј “још нешто, потребне допуне ради.

Дакле, немојте мислити да кад ми Срби, —

- изазвани доиста, и грозно изазвани, од вас ренегат-

ских никоговића ховатских, од вас Нозих Бранковића Јужн-га Словенства — кад ми Срби ону горњу „сламку“ јавно оглашавамо. и проглашавамо као српску, да ми то чинимо за то, што нам је лако говорити овако са Хрватима (како би ви то рекли) у гвозденом обручу српских гарнизона. „

пи _ Не, божја нам вјера!

И баш знајте, да, кад ми Срби ове и оваке речи јавно, пред сваким ко хоће да нас чује, изго-