Људи из наше улице

7

смоу град Н и ту живјели неколико мјесеци, продајући њену богату тоалету. А кад више нијесмо имали шта продати . .. Он се ту насмијешио смијехом прекаљеног гусара који осјећа сласт властитог злочина и продужио: имала добре залихе лове. Предамном је био лик ћудљиве, благе и њежне жене што се лакомислено ухватила за руку човјека који ју је мирно довео до пропасти и без устезања бацио у понор. И замислио сам се над тим ликом. А ова . .. У рукама му је била фотографија љупке дјевојке висока чела и дугих плетеиица, очију сањалачких, невиних. шеснаест година. Гимназијалка. Није прошла разред. Маћеха је отјерала од куће и . .. Ту ми показа исјечак из новина. Великим словима наслов: „Дјевојчица од' 16 година бацила се у таласе Дунава”. а испод „Јуче око 16,30 часова дјевојчица од 16 година бацила се у таласе Дунава. Разлози још нијесу познати. Истрага је у току”. Никада се кривац за овај случај није' открио. Машта људи исконструисала је ко зна какав разлог. Показује ми трећу, пету, осму фотографију. Дјевојке плавојке, црнке . . . Њу сам волио макар и мало. Њу једину. Вољела је и она мене. Вољела до безумља. Руком неврозно пређе по коси и, као да се присјети нечега важног, поче да ми прича: Упознао сам је ... Ах то је дуга прича. Ипак, казаћу вам. Продавала је себе. Живјела је од тога. Продала се и мени. Више никоме. Знате, она није била покварена. Све што је радила чинила је зато што је морала. Студирала је и жељела да постане медицинарка. Није имала новца, а вољела је медицину. Увијек ми је говорила како је то најљепши позив. Како he она, када заврши студије,