Људи из наше улице

8

поћи у провинцију и тамо бесплатно лијечити. Дабесплатно. Неће да има ништа осим најнужније за живот. И ми смо се заволзели. Ја сам јој помогао да се извуче из блата. Мислио сам да тиме искупим гријех за оне које сам гурнуо у блато. Шта ћете, такав је живот. Маштали смо о животу. Ја сам писао пјесме, а она их је брижл>иво чувала, учила напамет и са заносом рецитовала. Били смо поијени од среће. Чинило нам се да нам свако завиди. А тада је дошло оно што прати сваку љубав. Она је хтјела брак. Хтјела је да има дјецу. И ја сам то хтио. Али нијесмо имали ништа осим голога живота. Од љубави се није могло живјети. И постепено сам осјећао да илузије пропадају, да губим вријеме. И постајао хладнији према њој. Она је то осјећала и било јој је тешко. Сваким даном јаз, који нас је раздвајао, постајао је шири, док није постао непремостив. То је значило крај. Ја сам отишао у провинцију а она у болницу. Касније у душевну. Када сам је послије неколико мјесеци посјетио, није ме познала. Била је већ много ослабила. Болничко особље, када сам казао зашто долазим, дало ми је ово писмо које су код ње нашли. Он извади из фијоке изгужвано писамце. „Драги, Ово је већ треће писмо које Ти пишем. Она два Ти нијесам послала. Поцијепала са.м их. Бојала сам се да Те не наљуте. А ни ово треће нећу Ти послати. Питам се зашто га онда пишем. Зато што ми је тако лакше. Јутрос је долазио љекар и кад је погледао температурну листу, забринуто је махнуо главом. И сама видим да сам душевно поремећена. Потпуно губим памћење. Кад су ми прије неколико дана писали историју болести, питали су ме да није посриједи љубав. Одговорила сам да никад нијесам била заљубљена. Како