Људи из наше улице

70

ест и један минут. Фармер ђипио на ноге и вели: „Хајдемо.” жа прегни једном да се дигнем, прегни другом јок, не могу. Што би? знатижељно ће сељак. Јоле Американаи се ухвати рукама за стомак, добро се накашља па настави: Што би? Није то као код нас. Чобан нема ништа до прута, а тамо сваки фармер по двадесет тридесет лемузина. Из аута браве чувају! Значи довезе он један мали ауто. Утоварих се ја, ауто држи. Сједе фармер, прште гума. Како и не би под оваквим колосинама? Још оне двије бачве млијека додаде газда. Пази ти свој поса, а остави нас . . . Значи, одмах долази други ауто, велик као брод. Фармер ме вози право у болницу. „Што ћу рекох ја овамо кад сам здрав као дријен,” он мени: „Знам ја што је теби.” .. . Тачно су ме у дванаест сати оперисали. Пита мене доктор: „Оћеш ли наркозу?”, а ја њему: „Не рекох у ову памет. Не мислим ја десет година мање живјети. Дај ти мени литру шљивовице, па режи. „Тако 'је и било. Код њих свега има. Попих ја ракију, а он ми стомак разреза уздуж и попријеко. Направи ми крст. Онда заврну рукаве и извади ми дроб у један велики лавор, ма није то лавор као код нас. Гледам ја, дроб дими од оне шљиве, а доктор све премеће цријева. „Ево га” вели. Ја пипам и крстим се. Да опростиш, у дебело цријево има једна гука од четири оке. ”Што је ово” питам ја и видим судњу уру. Фармер стоји иза мене, милује ме по глави, али како? Њихово је миловање као наше шакање. Фармер ми каже: „То је сир, Јоле, усирило се оно млијеко, имаш слаб желудац.” Тај је сир био тврд и ја се нијесам могао превијати, ни дићи с мјеста. Остаде ли жив? смијући се пита газда. Киша полагано сипи и натапа окопани кукуруз. Јоле Американац нешто размишља па каже: Смиј се ти газда. Да ми се то десило овдје, значи, Јоле се жив не би враћао на ове стране. ..