Њива

XVIII. год. ЊИВА 19. отрана.

глава наших што брже п лакше, и сунце часнога мира када засија на небу домовине наше, да нас обасја што топлије, милије и веселије! *Горје имјеим серца» и будимо један другом добрим прим.јером најсавјеснпјега вршења сваке дужности наше, а сви скупа угледајно се у томе на Јединствени примјер таковога вршења дужности, који нам даје узвишени владар наш, Франц Јосиф I., који и данас у дубокој старости својој, свакога дана, од ранога јутра па до мркле ноћи, пспуњава све што се дужност зове. Угледајмо се на тај јединствени прпмјер дужности, што нам га даје владар наш, и терети што нас притискују биће нам одмах и мањи и лакши. А нијесу на нама терети само тјелесни. Напоредо с њима иду поједнако, код многих још и више, терети душевни; јер што су времена тежа и љућа, тијем су и искушења наша јача и већа. Али «горје имјеим серца!» Ено Спаситељ наш опомиње нас: не бојте се . . . не саблажњавајте се! К Њему, Спаситељу нашем, срца своја подигнпмо, на Њега се с вјером поуздајмо и на Њега с надом погледајмо ! Њему је небо пријесто и земља подножје, иа ипак шта је све Он поднио од оне ноћи витлејемске, у коју је засијала звијезда Његова на истоку, над пештером код Витлејема, па до онога страшнога дана, у који је пред крстом Његовим на Голготи задрхтала земља и сунце помрчало! А поднио је све и нретрпио на нравди, без кривице своје, једино из љубави према нама, и да нас научи таковој

љубави братској и хришћанској. И данас, гледајући у Спаситеља својега, ту највеличанственију жртву из љубавн, дужни смо и ми затрти у себи сваку и најмању клицу злобе сваке п пакости, мржње и зависти, па са на|већом пажњом потражити сваки и најтањи кончпћ, који је кадар приближити нас једнога другом, и везати нас љубављу Христовом са сваким ближњим иашим без разлике. Јер се само тако шири и утвђује у свијету мисао божићња, и само се тако ствара међу људима онај мир, о којему с неба запјеваше анђели Божји над колијевком Спаситеља нашега, и само се тако међу људима добра воља утврђује и узама љубави вежу људи у оно јединство, које је Сиаситељ својима желио и намијенио. А без тога празно је и пусто све слављење Бога и Божића. Уз то у данашњим прилпкама треба овогодишњи Божић да славимо, и уопће да живимо, трпјезно, умјерено и штедљиво. Као хришћани, као грађаии дужпи смо то, јер тако живећи моћи ћемо тек испунити дужности своје према себи п својима, према држави и свима ближњима. Уз паметан и разборит живот и рад, спојен са вјером у Бога и Његову иомоћ, поднијећемо све овога времена тегобе, које су, истина, веће него икоје до саца, али ипак ннјесу такове, да их уз номоћ Божју не бпсмо могли поднијети. То нека је вјера свакога од нас и ту вјеру нека ојача међусобна братска и хришћанска љубав наша, и помоћ Божја иеће изостати ни сада,