Њива

XVIII. год.

ЊИВА

93. страна.

Бзура и Равна. Далеко у неарегледној равници пружа се пољска земља прама ивтоку и југу. Након дуготрајних неприлпчних кишних дана, који ое истом онда право осећају у свој својој тмурности, кад их проводиш у тим дооадним, блатним рупама, наотупио је првп мрае, који је опет учинио проходнима путеве, појавио се први красни зимски дан, а сунце баца своје ојајне зраке на првп онег, који се бојазљиво појавуује на пољу. Одмах овет другачје изгледа, одмах и у једнодичности равнице спазиш лепоте, радујеш се оветлом сунцу и надаш се прелећу. А да не тутње са ових отрана топови, могао би за часак помислити п на мир. Похитали смо прама одсеку на реци Бзури и Равки, гдје се је оитка развпла у прави бој. Руои су се заклонули за јарке у дугим линијама, које ископају у таковој дуљини, какву им оамо допушта терен, а иза првих дпнија иокопади су друге и треће, у које се повлаче, кад су бачени из првих редова. Тај је начин војевања теготан а за нападача је чеото окопчан о великим губитцима. Добитака које се развијају ив тога, да се обв војоке оуорећу, а у којима Русе куд и камо надкриљујемо, по данашњим приликама не може доћи, али поред ових тегоба п потешкоћа дух, који влада у нашој војсцп, управо ]е сјајан, како уверавају и потврђивају са свих отрана. Гдавно се заповехништво сместило о онкрај велаког пуга, шго води на исток. Једва да ће ко моћи замислити, како је примитиван конак оне 60 -ице говподе, шго еачињзвају отожер. Тај је конак проста пољска сељачка кућа, којој оу ови становници у воћњаку покопали земуницу, па се у њој унаточ дима надазе вољно. Сав отожер по ноћи почива на слами, па и један принц, зет једног немачког краља. Управо отрашно одзвањају

хитци најгежег топништва, које се употребљава на овом делу ратишта. Као задњи остатак отоке депоседираног сељака живила је до неки дан на том засеоку једна оеамљена крава, која је верно иопуњавајући своју дужност, обскрбљивала свако јутро отожер млеком, док је није наједаред нестало. Нужда закон мења, а неотало је мљекарне, јер оу је гладни војници појели. Пред нама прама северу видили су се на хоризонту незнатни валовити обронци, који су се само далекозором могли боље приметити. Тамо је пуцало топништво прикључене војске ( али до нао допрда је оамо мукла тутњава. Прама истоку прострло се веће пољоко оело, у бдпзинп којега је стајало наше најтеже топништво, а прама југу стерале оу ое огромне крунске шуме од Скиерњевице, које су губе у недоглед. На тој широкој фронти стајалп су у тај мах наше чете у љутом боју а поовуда си могао приметити страшно деловање нашег топнпштва. Можда би ко миолио, да се непосредно иза бореће се војоке опажа грозничав или нервозан живот иди журба. Имао сам среће те сам још могао у кратко говорити са заповедајућим генерадом, који ое је на коњу вратио са фронта. Био је то витешки господин, који нам је без најмањег трага узбуђености дао ватражена равјасњења, говорио о занемареном господарству у тим крајевима, а онда сам, без икакве пратње, одЈашио преко ливада, као да се хоће да разоноди. Али и иначе све ое кретало тако правихно, тако уредно, као да омо у маневрима, па да ое у најдубљем миру крећемо по путу. Сад смо били код тешког топништва. Пољско је топничгро било далеко пред нама, а нисмо га одовуд могли видети. Тешке оу обице без престанка оипале ватру, да оу нам зујале уши. Пред нама је бидо седо, које је размерно још мало трпело, али ја ипак био нешго чудан појав, кад смо у једној кући, којој се био провалио предњи зид, у ооби видиди коње, како оасма спокојно зобају из својих врећз. Затим смо прешли преко моста и преко Равке, где ое је развио најжешћи бој. Ваља точно на овоје очи посматрати ове равне, мокре ливаде, које пресецају разне водо-