Њива

Број 7. 14. (1.) фебруар 1915. XVIII. год. Прегшата је: 3 круна на целу годину. Уреднпштво и наклада «Њпве» је: Излази сваке недеље. ВиЈарез!, Е%уе1ет-и1сга 4. Иалазп и на мађареком. словачком. рушњачком, румунском и немачком језику.

Наш евакидањи хлебац. Нека је сваки без бриге: свакидањег хлеба имадосмо до сада, имаћемо га и од сада. Али у овом ратном добу, које нам је наметнуто, иште тавна корист од свакога поЈединога, да се вољно прилагођава садањем стању. Према овоме што нам налаже јавна корист нема ту изговора ни на навику, ни на удобност, ни на згодан начин живота. Ако ваља да жртвујемо, да оскудевамо па шта више и да трпимо — нека свако поднесе све то подједнако — дакле не само они који се јуначки боре на бојишту, него и сви ми који смо овде на дому до сада мирно и задовољно живели. По успесима на бојиштима види се белодано да нас непријатељи не могу да савладају с оружјем. Енглеска,

која је заподела овај рат, хтела би тиме да победи, што би нашој непобедимој војсци и војскама наших јуначких савезника да отме хлебац и храну из уста. Зна се, да је и Аустрији и Немачкој па и нама овде у Угарској требало до сада америчкога жита и других животних намирница. Енглеска,— пошто је моћна на мору прети лукаво да ће се са својем ратним бродовима дазатвори море испред нас, да нам прекине све наше свезе у светској трговини и да нам пошаље на врат најужаснијега непријатеља глад! Кад не можемо да вас надби.јемо са својим светлим оружјем — а ви ћете изгладнити! — вели лукави Енглез. Но ми приметисмо за времена економски пуцањ. Овај нови ратни поклич не управише Енглези на наше војске него га управише на нас, који