Њива

XVIII. год.

ЊИВА

205. страна.

ШТА ЈЕ НОВО. Краљев дар. Његово Ввлнчанстао даровадо је из сноје приватне благајне Мађароком Повеоничком Друштву четири хиљаде крЈна. Тим је Њзгово Величанство не само почаотвовадо речено друштво, него је и доказало, да цени родољубвве подвиге. Пажња према надвојводи Јосвфу. Град Нађварад је том приликои, што је надвојвода Јооиф имеаован војним корпуоним ваповедником, на надвојводу управио поздравни допио, који ће Његовом Виоочанству лично предати нађварадоки градоначелник. Иоти ће наиме отпутовати на бојно поље, да онде домаћој пуковнији преда дар града Нађварада. Касапница коњског меса у Кашп. После Будапеште бави се и Каша мишљу, да варош оенује варошку касапницу за кон>ско месо. Престанак отпуштања. Суперарбпгрирани и за помоћну елужбу опоообнима пронађени народни уоташи нп у будуће не ће моћи добити допуста ни код пешадпје, ни код коњице, ни код артиљерије, него ће бити употребљенп на то, да измене п попуне оне, који отоје у месној служби. Забрана у чанадској жупанпји. У граду Мако оу поједини трговци на вештачки начин у вио отерали пијачке цене. С тога је Стеван Херваји, чанадскп поджупан издао наредбу, да се ни из једне општине у жупанији не смеју износити животне намирнице. Таборска пошта је до сад слала и затворена писма, но сад је изашла наредба, да таборска поштанска звања не шаљу више затворена писма, него да пх подноее овом претпостављеном заповедништву, Од свд ћемо дакле од својих мидих и драгих моћи добијати само отворене дописнице. Забрана женама војника. Жене војника, који ое боре на бојном пољу, све то чешће одлазе на бојно поље, да походе своје мужеве. Сад је војна гдавна команда најстрожије наредида, да војничка заповедништва не издају више иоказнице за такве походе.

ЗАБАВА. Руски војник. Навори једног немачког ратника о руокој војсци Руеки нам је војник, кад је рат букнуо, био још посве непознат. Огкако је уведена овеопћа обранбена дужноот, нису се цареве чзте ни о једном од великих европских чета огдедаде. Војна против Турске и рат против Јапана, што га је Русија једва с половицом овојих сида водила, није дао нимадо извесну подлогу за просуђивање, шта ће Русија моћи у рату с централнпм власгима. Руски је војник овде већ имао овоје обележје: истрајан и при том без потреба, својим претпосгављенпма ропски покоран, али за самосгално пословање неепоообан, у дефонзиви до самопрегора иотрајан, вли ва офензиву по својој природи несаособан. Осам меоеци рата показало нам је међутам, да ово обележје нема никакове вреднооти. Руока је војока шаролака смееа народа и племена. То је додуше донекде и у аустро-угарској војоци тако. Али док је војна управа Монархије 8нада ове различите мзменте стопити (између немачках, угароких, хрватских иди пољоких пуковнија није било разлике, све оу се бев изузетка дивно бориле), Русији то није пошдо за руком. По досадањим искуствима прави руски војник нешто је друго, но онај из Бесарабпје, пољоки није раван кавкаскому, а оибирски баатичком. Разлике еу тако велике, да смо према различитим четама, што су биле пред нама, морали попримати различите мере. Први руски војник, што сам га спобдижев упознао, потекао је из сибирске губерније. Веома је значајно, како је доопео у наше оужањотво. Натпоручник Г. хтео је једвом прегдедати овоје чете и при том се предалеко оомелио. Одједаред угледао је пред ссбом руског војника, који је наперио на њега пушку. Натпоручниконо приоуотво духа руоког је воЈника саовпм 8апањило. — Доле пушку! Војник поодуша, али се не миче. Онда вапита : — Имаш ли хлеба ?