Њива

206 . страна.

XVIII. год.

ЊИВА

— Дакако да пмам. Колвко те воља! Дођи самном, па ћеш дсбити. — Не ћеш ли ме избити? Код нас говоре, да ви ове засужњене »Мускале* (руске војнике) лупате и да им режете носове и уши. Ту сам епизоду тако пстанко иоприповедао зато, јер је типична по хиљаде руских војника, којл се на слачан начин и са сличнвх разлога дају ухвзтити. Одмах почетком рата пало нам је у очи, да руеки војници оно, што је нама несрећа, сматрају највећом срећом. Ако наиме падну у еужањство. Један од наших водника, којегв је једна руска патрола заробила, није се требао много мучлти, да наговори патролу, нека ое она њему преда те је, задовољно смешећи ое, четпцу заједно с њеним набијенпм пушкама допремио са собом. И меии су једном домахпвалп руски војници, нека не пуцам, док се приближују. Пустио сам их ближе и чуо на своје највеће чудо, како ме немачки моде: — Молимо, заробите нас! Рус је зацело у велико без потреба, он пије пз мочара, јама н гдибова. Али 8 ато је бајка, да напоре поднаша лакше од западног Европејца. Можда баш противно! Немачкн, аустрпјски или угарски војник пма 38 цело веће захтеве у погледу опскрбе, али он трпи оскудицу као нешто, што спада к рвту, као нешто, што се мора трпети с обзиром на велики смер. Колико ли смо пуга шалом прешти преко злих, оскудних времена! Из разговора сн заробљеницима добио сам дојам, да руоки војнпк оскудпцу, особпто у погледу опскрбе, осећа као веправду, као неку врсту нарушења уговора. Ту сам био сведоком особигој логици, која, како се чини, код Руса опће влада. Како код већине рускпх војнпка стпада идеалнп моменат, осећа се он као нека врста плаћеника. Он ставља свој живот на коцку, али зато је • баћушка* преузео обвезу, да му пружа обпдну опскрбу, да му даје и чај п шећер п «мазду». Ако то не добива, онда мпсди, да јв преварен, а то раћа уверење, ла ни он не требк да вршп своје дужности. «Нема хлеба — нема војевања!» Големе множпне руеких војнпка, који су се бојали, да ће пм носовп и уши бити одрезане, «помогди» су себи на други начин. Зна ли се, како је знатан број оамоооака-

ћења у руској војсци? Често смо имали руске заробљенике, који оу имвли на рукама и ногама веома јаке пушчане озледе. Кости су им биле размрскане, а месо растргано. Неки од заробљеника су признали, да су себи те озледе сами нанели. Неоријатељока кугла, што ив веће удаљености долази, редовно глатко прострели кост, ако се не ради о «дум-дум»-набојима, што се у немачкој и аустро-угарској војсци не употребљавају. И с поља су те озледе глатке и малене. Само код самоосакаћења, дакле пуцања из најближе близине, може се кост размрскати. С поља пак показују такове 08деде снажне рубове. Ово неукп руски војник не слути, али лечнвци су то брзо установили и руске су болнице посебно упућене, да пазе, не потичу ли ране од самооеакаћења, која управо као каква пошаст децимирају руску војоку. Сме ли^се веровати речима русквх војника — а ја немам разлога, да пм не верујем надилази број самоосакаћевих у руској еојсци број онвх, што вх је непријатељска кугла усмртила или равила. Војници се за ноћнвх битака сами устреле или се пак двојица међусобно у том договоре. А та «пошаст» не влада само код момчадије, већ се знатан број самоосакаћених налази и код часника; чудеовато је, веле војнпци, како често се догађа, да руски часнвци због неопрезног пссгупања оружјем добивају на рукама и ногама лакше озледе. Кад смо кревулп у бој, сви смо се непоколебиво поуздавали у победу. Знали смо додуше, да је руска војска с обзпром на број далеко јача од наше, али внади смо и то, да смо с друге стране ми морадно и интелектуално далеко јачи од непријатеља ; да је коначно увек побеђпвао онај иарод, који је стајао на вишем нивоу, те имао бољу војску. А искуств 8 , што смо вх ми фрснтни војници довде стеклн о Русима, уче нае, да руски војник не само да не познаје никаква одушевљења, већ да се и тим нерађе бори, што дуже траје рат, у којем познаје само пвсивни отпор. Ми то лагано обнемагање непријатеља осећамо, те чекамо време, кад ће његова бројна надмоћ коначно преетати. (<Нар. Нов.'»