Њива

308. страна.

ЊИВА

XVIII. год.

Даље уз фронта приспео сам до зборнога заповвднпштва надвојводе Јосифа — до седмога збора — којп се иопуљава угарском момчадп. Војнпцп управо обожавају евога заповедннка, који је неуморан у брнзп за своје људе, а у боју увек у првпм лннпјама. Шегов четверопрег, састојећи се од самих белаца, којп се внде пз далека, као да персонифицпра љпхову војнпчку срећу. Дневно по два и по три пута ппеећује надвојвода рањенпке у пољској болнпцн. II сам он у мало да нпје страдао за последље офензпве, кад се једна руска граната раепрснула у његовој најближој блпзини, убивгпп једнога човека п десет коња, а ранившн три војнпка. Његов начпн жпвота не разлпкује се нпчпм од жпвота сваког другог часнпка у фронту. У Бпрезп, градићу наполак нопаљоном на путу пз Санока према Пшемпслу, одабрао је надвојвода стан у кући, у којој су становали непоередно пре љега рускп генералп : Сппов, Бропплскп, Ханицки п Макспмов. Та кућа ,је власннштво грофпце Цернпецке, а околпшно грађанство називља је «дворцем». Надвојвода иас је нрпмно у собп с веравдом, у којој се врата не могу затворпти. Моје мађарске колеге поздравио је у њнховом маторинском језшсу, а онда наставпо номачки. — Вп очекујете од мене новпх вестн, алп вам пх не могу дати, јер — дода шалећи се — још нпсам доспео да купим новпне... Но толико је непобитно, да су Руси пзгубили сваку срчаност. Управо у овој собн преспавао је на проласку Ратко Дпмитријев и пзјавпо пред грофицом Церниецком, да се нпје надао овом ударцу, па да је Руспја ову војну изгубила. Надвојвода се у даљем разговору раепитао за моје утиске код Хинденбургове војске, те пзјавпо своја дпвлење за Хинденбургову женпјалност. — У ускршњој бпткп и ми смо се борили раме о раме с немачким четама и скупа смо победили. И данас ступамо упоредо с немачкпм бескидским збором. Камо? Ех, то ни сам не знам. Но свакако ћемо се наћи у право доба на правом месту.

Уре+јујмо своја гробља! Пнше пута смо помпњалп у овоме лиету: да је од Бога грехота и од људп срамота, што су наша превославна гробља по многим нашпм црквеним општинама забатаљена, запупггена, те су мутно огледало како слабо уважавамо евоје мртве и како мало ценпмо спомен онпх којп су нас родплп, одхранплн п оставилп нам у нарук све евоје мудре и тешке тековттне. Његово Високопреосвећенство, православнн еппскоп будпмскп, г. др. Георгпје нлем. Зу бко вп ћ, пзвештен да се у многпм црквеним општпнама епархпје будимске гробл.а нечнсто, неуредно н светињн меета несходно држе — а у архппастирској бризп п жел.п да се ово недосто.јно стање на боље пзмене — наредио је путем конзисторпје буди.мске још 13. августа год. 1913. следеће: «Како су православна гробл.а освоћепа места, у која се земни оетатци чланова цркве, наших мплих сахрањују, то ваља гроб.ља држатн у прпмерном реду п чистоти, да ее п тпме покаже љубав п поштовање наше нрема нашпм милим покојнпцима н погптовање према светињи места. Алп на жалост овој конзисторијн је до знања дошло, да су у многпм дркв. општпнама гроб.ља запуштен к неуређена, неограђена шнпражјсм зарашћена и надгробнп споменпцп пзваљенп. С тога се подручним цркв. општпнама наређује, да у колпко нпје следеће учињено, да то учпне п у будуће према овнм наређењнма поступ : гроб.ља треба оградити зпдом, живом оградим од гледпчпје, дуда, јоргованом, оградом од бодљикавог дрота нлн барем опшанчптп п тај шанац сваке године двапута очиститп, да бн имао увек потребну дубину н ширпну да ие би могла стока или друто што у гробље ући. На улаз ваља каппју ставптп, која се може и закључатп. Од капије, ако је могуће, ваља да води кроз гробље гапри пут, да би у нужди и кола могла ућп. Гробови ваља да се копају у пзвесном реду, остављајућп пспред и иза реда мале путеве за пролаз, јер иначе ће се брже напунитп п поједпни гробови не ће бити лако приступачни. Гробље ваља у продеће и у јесен очиетитп од шппрага и разних непогодних бнљака. Где нпје засађено гроб.ље багреном нли другим дрвећем,