20. октобар

„династије са бирократским а-

МИА

и ~

паратом.

Развијајући своју критику прилика у Србији, Светозар је сасвим оправдано узео на, нишан ондашњу установу монархије која је, повезана са биро-

_ кратским апаратом, била главна снага реакције и претставник експлоататорске – класе. 'Он је извршио оштру и немилосрдну критику бирократског „система, гледајући у њему но"сиоца зла, које. је притискало српски народ. Извјесно је, да Светозар, предлажући као рјешење, у замену за бирократски апарат и установу монархије, савез слободних општина, није схватио законитост друштвеног развитка. и сасвим прозрео прави пут. Али његова критика несношљиве бирократије и спољно-политичких концепција кнеза Михајла и династије Обреновића погађала је у прави циљ. У својој знаменитој и пажње достојној књизи „Србија на истоку" он се сасвим оправдано супротставио Обреновићевској концепци-

ји о „уједињењу" српства,

Полазећи од правилне претпоставке да само слободна Србија, слободна у друштвеном и политичком смислу, може бити привлачна тачка за остале

" неослобођене српске земље и "друге балканске народе, он је

ударао по монархистичкобирократској концепцији –уједињења и једној унутра и споља, ослобођеној Србији давао је историску мисију на Истоку, у уједињењу и ослобођењу и српског народа и свих бал. канских народа. Супротно званичном ставу ондашње Србије, Светозар је правилно поста. вио да ослобођење српског народа мора ићи револуционарним путем, у ствари треба, наставити револуционарни покрет започет почетком деветнаестог вијека. Сметња за то би-

ла је српска · монархија. Он каже: „Балканско је Полуострво

мозајик од различитих народа... Који ће од тих народа, пристати да се „анексира" српској монархији Па рецимо да српска монархија задобије у своју државу и остале Србе у Аустро-Угарској — па и то је тек мала краљевина од пет милиуна. Може ли таква, држава да присаједини себи више од десет милиуна других народности 2 Па, то би било нешто налик на данашњу Аустрију или Угарску, што по тврђењу самих српских државника не може да постоји. Је ли вредно да се српски народ бори за такву бесмислицу, само зато што су неки српски државници добили вољу да мајмунишу Кавуру или Бизмарку." „А. затим на другом мјесту:

„Српски народ нема другог изласка до револуције на Балканском Полуострву..."

Треба подвући да је Светозар Марковић уз правилну поставку, да национално ослобођење треба да се одвија револуционарним. путем, придавао нарочити значај унутрашњим питањима, унутрашњем ослобођењу. _ Свака истински национална и истински демократска револуција мора да У себи носи и дубоке социјалне и економске промјене, у којима су заинтересоване најшире народне масе, које само кроз те промјене, могу бити носиоци револуционарних преображаја. Зато није чудо што је Светозар Марковић у уклањању монархије и читавог реакционарног бирократског система, гледао један од битних предуслова за извршење његове револуционарне концепције. уједињења српства и ослобођења, балканских народа. Као форму државног уређеља ослобођених балканских народа Светдзар је предвиђао федерацију балканских република, у којој ће народи бити равно-

"правни. Мако је. У ЊРГОВОМ

систем федерације било извесних утопистичких и магловитих елемената, он је питање односа. ослобођених балканских народа, у првом реду српскобугарских односа, правилно поставио, дао основе за једно решење којим је у својој бити пошао и Народно-ослободилачки покрет југословенских народа у својој најновијој историји. У своме чланку „Социјализам и друштвено питање" Марковић каже:

„Сви услови за развитак српеког народа говоре „дакле, за то, да је српском народу потребно _ савезно устројство, не државно јединство, Унутарњи развитак и спољни политички услови гоне фрпски народ да као своју мету постави: ослобођење и федерацију и то федерацију српско. бугарску, не по народностима,

о по стварним потребама. А ова федерација може се лако раширити у федерацију народа на Балканском Полуострву, и још даље, ако се узму у Ра“ чун каши суседи преко Саве и

“ - Дунава"

Немогуће је у једном новин-

Маи

ћи у.

НЕ 1 ~“ о

« 5

НАДГРОБНИ СПОМЕНИК

ском чланку ни из близа дати приказ учења Светозара Марковића, приказати његову многострану активност. Он је за кратки период седмогодишње неуморне дјелатности оставио дубоки траг у историји српског народа. Ношен пламеном страшћу рођеног револуционарног борца, док је писао своја многобројна дјела, уређивао ли. стове, живио у емиграцији, чамио у пожаревачкој тамници, водио неуморну и свакодневну политичку борбу, имао је пред собом племенити циљ, да утиче на промјену ондашњег друштвеног стања у Србији и стварање бољих услова за живот и развитак српског народа.

Светозар Марковић није био кабинетски научник, Посебно мјесто заузима његова, непо-

средна политичка и друштвена,

активност, рад у Уједињеној омладини српској, идеолошка, и политичка борба са претставницима ондашњег либерализма н Либералне странке, која се из колико-толико опозиционе партије, под намјесничким режимом, претворила у владајућу партију. Светозару Марковићу припада заслуга, што је он први код нас почео са организовањем радних ма

СВЕТОЗАРУ

са „оснивањем сељачких и за-'

натлиских задруга, дао прве, иако неуспјеле „покушаје организације онда још неразвијене радничке класе. У том смислу Светозар није само први. претеча и утемељач социјалистичког покрета, код нас, него и први организатор и претеча практичног радничког покрета.

Разумљиво је да је овако велики и свестрани револуционарни рад Светозара Марковића, њега морао довести у сукоб са идеолошким претставницима владајућих кругова, какав

(1, с, Уела СВЕТОЗАРА

ветозар Марковић је, као С и његови учитељи револуционарне демократе у Русији, био разностран у својој делатности, Вративши се са студија у Србију он је своју стваралачку енергију распростро и на политички, и на културни, и на друштвени терен и свугде је морао да започне тешку борбу са реакцијом и са укорењеним назадним схвата. њима, Његова реч имала је моћног дејства најпре на омладину, па је дубље захватала У широке радне масе.

Иза речи стајала је личност која је до сржи убеђена у и стинитост идеја које пропаги“ ра. Та реч никада није била фраза. Марковић је са одвратношћу мрзео фразерство и због њега је поред осталога изрекао тешке осуде над либералима. Иза речи Светозара Марковића стајало је дело, Он је реч повезивао са праксом. Реч мора бити активна, животворна, плодоносна, .

Марковић је сагледао снагу пролеваријата, која у његово доба расте у Западној Европи Он је сагледао значај Комунистичког манифеста и нове социјалистичке науке за развитак друштва. Свом снагом не» устрашивог и неуморног пионира, он се бацио на терен Србије, ухватио се у коштац са страшним деспотским главарима и њиховим слугама, да У народ унесе идеје социјализма,

"бавиране на научним истинама.

Она реч код њега највише вреди иза које стоји научна исти. на, У оштрим дискусијама с ли-

_бералима он увек стоји на на-

учној истини Као на тврђави мисли, Све аргументе који не-

мају везе с науком одбија као

плодове фантазије, као обмане, Као продукте духовног сиромаштва и незнања. Он није познавао темељно научни со-

цијализам, био је и под утица-

МАРКОВИЋУ У ЈАГОДИНИ

„

је био један Владимир Јовановић или Владан Ђорђевић, него и сукоб. са законима и ондашњим полициско - бирократским апаратом. За свој рад Светозар је морао да испашта, прво одузимањем државне стипендије, затим тешким данима емигрантског живота, једногодишњим чамљењем у обреновићевским затворима, да се све заврши прераном смрћу У тршћанској болници 1875 године, када је дошао крај његовог херојског и мученичког живота. Али Светозар Марковић имао је зашто да живи, Његово велико дјело остало је да кроз деценије живота, српског народа, снажно дјелује и да у дазлашњем нашем Народноослободилачком покрету доживи своје пуно остварење У свим својим историско-прогресивним и народним елементима. Мако су га неки његови „радикални" следбеници изневјерили, многи често покушали да искривотворе његову науку

и присвоје његову заоставшти-

ну, многи покушали да га оцрне и умање његов значај, њега народ није изневјерио, кроз деценије. га није изневјерило оно што је. било најбоље и најумније у српском народу. То „ђаче. и „жутокљунац", како су га називали ондашњи противници, израсло је у великана, сврстало се у мали број највећих и наумнијих љу-

ди, који је у својој историји имао српски народ. Ослобођени српски народ,

заједно са осталим братским народима Југославије, данас даје заслужно мјесто и заслужену пошту своме великом сину.

Пуниша ПЕРОВИЋ

МАРКОВ

јем социјалиста утописта, али је био убеђен у социјалистичко друштво и борио се за његово остварење. Његова реч је била усмерена циљевима тога остварења. Требало је форми“ рати кадрове, војску социјали“ зма. Он кроз чланке, кроз обимну кореспонденцију, даје Упутства, поучава и то увек принципијелно, научно какав позив у животу се има изабра» ти, која литература се има проучавати, Све његове поуке имају један циљ: створити борце оружане знањима за вели: ку битку социјализма; за друштвени препород, за ослобођење народа од унутрашњег и спољњег угњетавања. Светозар Марковић је волео светле, јаке и постојане карактере, оне који ће свој живот жртвовати за своја убеђења, У чланку „Бели терор“ он с гнушањем изобличава улизице, пандуре, агенте, све оне~ продане душе које прљају; клеветају побуње. ни и херојски пролетаријат. Са презрењем се обраћа лажљивцима, лицемерима и шарлатанима. |

Он је веровао у позитивне снаге народа, У победу соци“ јализма и генијално је, наслућивао данашња времена. „Има тренутака у народном животу, кад је народ кадар да створи чудо, да поруши одједаред све што је старо, што му смеће у напредовању и да пође сасвим новим путем у животу“, Светозар Марковић се жилаво борио против свега онога што смета _ напредовању — народа, против свега онога што руши стваралачку енергију „народа. Он се борио да народ узме управу у своје руке, да сам руководи својим државним животом, својом привредом и својом културом, И његова борба, тада пионирска, данас је уродила плодом, ;

Велибор ГЛИГОРИЋ

– СПаЕ С За У 2 та у ТЕ у 5

20 ОКТОБАР

" „влада терора“. итд.

(Одломак из полем

итаоци новина имали су често прилике да чују речи: „тербр“, „тероризам“, Тиме се обично означава оно стање У друштву, кад једна крвожедна партија дочепа власт, па гледа свима насилничким срествима да се одржи на влади, 9на апси, премеће станове и узнемирава породице, отимље, коље и убија — једном речи чини, сва злочинства, само ла сруши противнички покрет. Ова система влалавине зове се још и црвењаштво, Она не зависи од форме владе, већ бива у републици као н у монархији — где год постоји осветничка партијска борба. Уз овај „црвени терор“ (да га тако назовемо) иде такозвани „бе ли терор“, т. |. морахно уби-

. јање клеветом и лагањем. Пот

Купљени новинари и књиоксв. ници оспу грдње и лажи на побеђену партију, они је представљају као изрод ства, као крвожедне зверове, који хоће ни више ни мање већ да покољу све живо, „ла погазе и оскрнаве све што је свето, да окаљају све што је узвишено, да оцрне ске што је племенито“ — једном речи да преобрате цело друштво У гомилу ливљака, блудника и развратника, а све материјалне споменике пивилизације у згаришта и развалине. Продана журналистика и њени власкици рачунају обично на страх мирних грађана, који немају никаквог друштвеног и политичког уверења — и обично се у томе не варају. Страх од разбојника производи вазда дејство, кад се о томе једнако труби. Они не смеду ни зуба да помоле, већ се сћуђуре У своје куће и своје дућане, а оставе власницима на вољу ла спасавају друштво од „разбој ника и паликућа“, т. ј. ла туку, апсе и прогањају по вољи своје политичке противнике, Бели терор је учинио своје. Нико не сме ни речи ла рекне у заштиту права и човечанства од страха, да и њега не уврсте међу разбојнике, и то дотле траје, док се власници сами не засите крви и не уморе се правећи насиља.

Тако је беснио бели терор после 1848 г. по целој Европи. Иљадама су људи изгинули од измишљених тужби и лажних сведока...

Данас, после пораза париске комуне, он се развија на све стране,. И код нас бели терор од десет година на овамо лолази све више у моду. Српској публици добро је позната она кумпанија пробисвета, без отаџбине, без знања, без поштења — кумпанија, која се продаје свакоме власнику...

После 1868 г. та је кумпанија код нас у Србији одржала победу у журналистици. Нико није смео да се појави да је либералнији, но што је било прописано. Бели терор свуда је видео саме заверенике против династије, народ је био заплашен довољно, они мишљаху ла им више није потребна њина ларма и дрека против „либералаца“ већ сами бацише се у либералну позитуру, почеше ла се претстављају народу као слободњаци., да му доказују како је само оно слободњачки, поштено и патриотично што му они казују...

Одмах у почетку кад је „Видов-дан“ почео казивати како

и на Дунаву има чланова Ин-

·_ менике,

тернасионале, који бележе све имућније грађане и јављају главном савету Интернасионале, — још од тог доба знали смо да је кумпанија спремила да нас нападне. Хтели смо да видимо њену тактику па смо ћутали и чекали. Њена је тактика била заиста простачка, али у исто време грозна. Они су најпре · исцрпели цео речник грдње, да покажу, како су чланови Интернасионале најпокваренији људи на свету; како они хоће да се спарују: отац и кћи, брат и сестра, син и" мати — као код животиња; како они хоће да забране про свету, да поруше фабрике, спозданија, да попале књиге итд. једном речи да „преобрате човека у скота“, и данашњи образовани свет да врате у првобитно дивљачко стање... пати с људима, који би стаја-

ли у служби неких странака у

далеком туђем свету, па радили противу“ свега, зашто се сппско срце загрева, зашто српско срце куца“ Разуме се да те људе треба побити камењем — је ли тако г. М. По-

повићу, г. Мијајло Ружићђу, г.

Матија Бане и остала честита кумпанијо7.. Ми не знамо вашу радњу у српском народу од _ почетка, али од де сет година на овамо ми смо је редовно пратили. За то време ви нисте ни за длаку променили вашу тактику, У име „морала“, „правде“, унапретка“, и свију узвишених појмо-

ге

човечан- |

„А како ћете посту-

ва човекових, ВИ сте вазда подбадали грађане, да устану с батинама против свију оних људи који су одиста желели по својим појмовима да утврде морал, правду И напредак У српском народу. Ви сте радили свим силама да пробудите све ниске животињске страсти код ваших читалаца, који су тако исто необразовани као што сте и ви сами — и ви сте успели, у томе. У Београду и по упутрашњости ви сте ооразовали или боље _ разрати“ ли један део публике. Ми се још опомињемо оног времена после 29 маја 1868 г. кад је ваша публика претила да ..0обије све људе који су се усу“ дили да даду ма и најмањег протеста против пређашње владавине самовоље или који су се само називали „либералци.“ Ви говорите ла је народ глуп, да је незпео, несавесак, кад је реч о реформама. Али кал ви хоћете да народ раздражите против некога, онда је народ зрео, свестан, паметан, све да не може боље бити. Зар то није демагогија 2 Кад ми хоћемо да порушимо веру, породицу, просвету све што сте ви измислили: 34што нас трпе власти земаљске» Зашто нас не Предаду судуг Ви морате.знати да по нашем кривичном закону и по закону о штампи нико не сме напалати у штампи те. ствари. Или ваљда власти не разуму смисао наших речи, па ви узимате на се дужност да јој га про тумачитег Знати ли како се зове та дужност Она се зове јавно шпијонство. Шта ви разумете јавио у штампир Ва измишљате злочинства, изврћете смисао наше радње, па нас јавно тужите пред публиком као просте разбојнике. Ето то се зове јавно штпијонисање. То је тај гадни занаг што га терате јавно од 1858 Г. па до сада. Ето то је ваш морал и ваша просвета што је сејете по српском народу...

Ви сте живели вазда за свој трбух и служили сте вазда 0-

2881

ичког чланка Светозара Марковића)

номе, који вас је боље плати да намирднте свој „најсебич. нији материјализам“. Као. пр ви ви сте се превијали пред власницима, „ласкали сте њи ховим пороцима“, и „превиђали њихова злочинства“; н. сте хвале просипали сте власнипима редом а затим истим грдњама обаснпали сте их кад су изгубили службе — све у име поретка, слободе, морала, патриотизма итл. Ето зашто ми презиремо ваш „поредак“ вашу „слободу“, ваш „морал“, ваш „патриотизам“, вашу „веру“ и вашу „просвету“,

_ Ви хоћете да спасете срп. ство од „претераног слобод« њаштва“, па му претите „реакпијом“.. Ама само хтели би ла знамо: које би то либералне установе имале да се укину у Србије па да наступи реакцијаз Покажите нам те установе! Покажните нам те реакционарске установе, које би имале да се заведу у Србији! Србија је преживела доста реакција; шмала је „тркићеву рупу“, „шабачки логор“, имала је „кврге“, „точкове“, батине, кундаке и на послетку убиство кнежево, стрељање на Каја-бурми и кумпаније буџоносаца, Што би ви још хтели2 Ви и ваши пријатељи у свима тим приликама играли сте улогу интриганата, букача, тајних и јавних клеветника и доносача, "па вам се то усладило, јер је то најбоља прилика да се добро наплатите. Ваљда би то хтели и сала. Иначе шта значе ваше слутње неке „реакције“, кал нема против чега да се реагира»

Не, господо, нема у Србији никога коме би било у интересу да поруши морал, породицу, веру, савест — осим вас самих. Ви то знате тако исто добро као и ми..

Хтели смо ла вам одговори мо, да знате ко смо и шта хо ћемо, да знате једном за свагда, да у Србији има људи, који се тако исто не боје реакције као што презиру ваш лдиберализам,. 5

90175,

, пуфе зоре у Судија,

својој многострукој социјалној активности Светозар Марковић бавио

се и задругарством. За његово име везана је и појава првих градских задруга у Србији седамдесетих година прошлог века, То је било доба прелома У социјалном погледу, доба преласка са једног друштвеног ко. лосека на други, са натуралне привреде на новчану.

Прва фаза процеса првобитне акумулације управо се завршавала када се Светозар вратио из иностранства да настави своју социјалну делатност. На његову иницијативу оснивају се прве градске задруге код нас:. „дружине за патрошњу“ или потрошачке задру“ ге; занатске произвођачке и прерађивачке задруге и тзв. „вађевине“ или кредитне з3адруге. Али, ускоро по свом формирању оне пропадају на велико разочарење својих оснивача, који нису схватали праве разлоге ове појаве.

Социјална структура онда. шњих српских градова, који су уствари били велика ушорена села, била је прилично проста. Главне слојеве становништва претстављали су трговци, занатлије, чиновници, У градовима је живео усто и знатан проценат сељака, чија су се имања налазила У непосредној околини. Кнез, трговци и висока би-

рократија били су главни но-'

сиоци првобитне акумулације док су сељачке масе биле главна експлоатисана маса, Ко је, дакле, у ондашњем граду могао понајпре прихватити Светозарево учење» Трговци и ви. сока бирократија свакако не. У градском оквиру могао је доћи У обзир један део занатлија, занатских калфи и радника, раднички елементи у трговини и један део интелигенције. (У погледу села Светозар је, под утицајем Чернишевског и по угледу на руски мир, имао у виду кућну или крвну задругу која се у то доба почела распадати бржим темпом).

Међутим ни положај већег дела занатлија није био тако тежак као што ће то временом постати. Занатство се као такво, узето у целини, налазило још у порасту (седамдесетих година било је у Србији 75 разних заната са близу 20.000 занатлија и 14.000 калфи и шегрта). Уз то занатлије су живеле још увек У оквирима патријархалних, егнафских навика и обичаја, Уанатство је имало да прими прве ударце пре свега од увоза индустриске робе из ' иностранства, а не од развоја домаће индустрије које у то доба није било,

И управо у томе лежи један од првих, основних разлога

пропадања Светозаревих 34. друга, Оне су се морале Осло. нити на једну врло хетерогену и милооројну групу људи различитог социјалног порекла. Оне нису имале једну масовну социјалну подлогу као што је

било индустриско радништво у задругарству привредно разви-

јенијих земаља оног времена, Ту није помагало ни беспри“ мерно прегалаштво и мисио. нарско самоодрицање и по жртвовање Светозарево, који

се није устезао и да опаше ке. цељу радећи у задружној про“ давници када је на њему био ред (што је изазивало пакосан потсмех неких његових савре меника), Занатска задруга још није била потреба самог капи“ тализма у његовом развоју, А када се уз то узме у обзир страховити политички и поли“ циски притисак диктаторских режима који су немилосрдно прогањали Светозара и његове другове — наше прве и вели. ке револуцибнарне демократе — онда нам разлози брзог не станка првих задруга постају сасвим јасни, За њихов опста нак нису били још дати објек“ тивни услови, Кроз ту форму тада се није могла остварива“ ти она социјална садржина ко. ју им је Светозар хтео дати, При томе треба имати у виду да Светозар није проповедао задругарство као такво, задру“ гарство које је само себи циљ. Он је био социјалан револуци“ онар који је, захваљујући сле цифичним друштвено економ“ ским условима свога времена прелазио и на позиције утопи“ ског социјализма па чак, у #7 весној мери и марксизма.

У овом погледу није без И!" тереса данас повући паралелу између Светозара и социјал“ ста-утописта Запада за чије се име такође везују појаве ПР" вих задруга у свету и Фран: цускеј,

Једна од заједничких црта Светозара Марковића, Овена " Фуријеа је свакако оштра, ДУ" бока критика савремених еко' номских, политичких и социјалних прилика, Они непоштедно ударају сву нечовечност капи“ талистичке експлоатације 069" ћајући при том пажњу #4р0' чито на социјалну страну ства“ ри. Критикујући капиталисти=“ ку конкуренцију која је по Њ7 му оличење експлоатације 40 века од стране човека, Ове“ види у машти ново друштво засновано на „кооперацији“, #4 сарадњи међу људима, Он 4 покушава да то друштво И о ствари у познатим комунисти“; ким колонијама. И Фурије се свом жестином окреће против бескрајног ланца капиталистич“ ких посредника, одузима = (Наставак на трећој страву