20. октобар
20 СЕПТЕМБАР 1946
/ (Наставак са друге стране)
питализму с легитимацију као друштвеном систему и машта о својим фаланстерима — ве-
ликим друштвеним колонијама у којима људски рад не доноси патњу него радост, Међутим У свим тим грандиозним сновима великих утописта задруге нису битно, Оне су само један детаљ, саставни део У тој фантастичној згради која се понекад, према Енгелсу, граничи антиципацијом социјалистичког друштвеног уређења.
Међутим, прве потрошачке задруге формиране су у Енглеској под утицајем бивших Овенових ученика који су први задругарству дали онај оквир и значај који је Овен давао целокупном систему свог замишљеног друштвеног уређења. Оваквим постављањем ствари Овен је био потпуно незадовољан. Остварење његових замисли на овај делимичан начин, „на парче“, како каже сам Жид, главни идеолог задругарства које је само себи циљ, могло је пре компромитовати него популарисати Овенов став и стремљења.
Ни Фурије није био идеолог задругарства као таквог. И код њега су задруге — нарочито потрошачке — имале да буду само једно од средстава којим је требао остварити циљ.
Међутим, баш овде, када је реч о остварењу социјалистичких циљева којима се тежило јављају се дубоке разлике између социјалиста-утописта Запада и Светозара Марковића. Овен и Фурије веровали су да ће пре свега путем убеђивања, пропагандом извести коренит друштвени преображај. Они су очекивали помоћ са стране, од неког богатог човекољупца који ће им ставити потребна новчана средства на расположење. Они су писали писма чак и крунисаним главама тражећи од њих ту потпору (Фурије је све до своје смрти долазио сваког дана тачно У одређено време у свој стан на састанак са филантропом — који није никад дошао). Укратко, они нису имали поверења у радничку класу, у снагу радних маса.
Светозар Марковић се борио. Он је веровао у неисцрпну снагу радних маса села и града.
Светозар није био пристали“ ца оног реакционарног схвата“ ња задругарства које се у 10 време већ увелико ширило на Западу по коме је задругарство тобож у стању да изврши ко ренит друштвени преображај мирним, чисто економским путем. Он није никад заборављао одлучујући значај поли“ тичког момента и осталих друштвених фактора без којих се тај преображај не може ни замислити. Његове занатске за"друге нису биле саме себи циљ већ само једно од средстава за остварење оног циља за који се он борио, — а то је био социјализам. |
Међутим, потребно је било да се друштвено-економски услови знатно измене па да се јед“ ној произвођачкој задрузи да оваква садржина, да прође читав један период друштвено економског развоја — који се није могао прескочити како је мислио Светозар ни уз помоћ кућних задруга које су се7у то_време почеле брже распадати, ни уз помоћ занатских кооператива, — да се стекну потребни објективни предуслови да задруга као економска, организација радног народа до бије ту садржину. ;
То је управо оно. што се код нас данас догодило. Дубоке економске и политичке промене до којих је дошло за време и после ослобођења одредиле су циљеве и задатке, форму и садржину задружним организацијама, Тек у оквиру народне државе, У којој се власт нала“ зи у рукама народа — задру“ гарство је могло постати народно. То значи да су у нашим друштвено - економским приликама дати сви потребни предуслови за пун процвет за другарства на корист радног, народа села и града и његове државе. То значи да задругарство више неће бити плен фи
нансиског капитала и ПОЛИТИЧке шпекулације. Наше народне задруге
у специфичној друштвено економској структури наше земље могу да одиграју ону напредну улогу коју ПОД ранијим условима. нису биле У стању да МЕ диграју, да изврше оне задат!
које им је Светозар давао у време кад оне нису биле у ста
њу да их изврше, „Смело тврдим, да је српски и читав југо“ словенски народно - ослободи“ лачки покрет продужио и довео до логичног завршетка и пуне победе управо дела а тозара Марковића, каже авлов и то у пуној мери важи и за наше народно задругарство које се у оквиру народне ДР“ жаве развија чврсто ослоњено на њу. У њему ће данас моћи да дође до изражаја и она садржина коју МУ је Светозар мислио да да. Наше народно задругарство постаје тако јед> но од средстава за изградњу једне нове привреде друштвеног и планског карактера која се неће базирати на експлоатацији човека од стране човека.
Др Михаило ВУЧКОВИЋ
'
ит
20 ОКТОБАР ·
Ре а |
сагарва ноја (а РУСО ОВО А па, ја бнотиианодо ЗЕН
еликој прослави стогоди-
шњице рођења Светозара,
Марковића жене наше земље посвећују особиту пажњу, јер је Светозар Марковић код нас био први поборник слободе и права жена, чиме је његово животно дело добило потпуну целину.
Није било питања из друштвеног живота, тога, доба, којим се Светозар Марковић није бавио. Његова делатност у односу на „женско питање" била, је врло разноврсна. Свој недвосмислени став по питању равноправности жена Марковић истиче у свим писмима, упућеним пријатељима. Он се према женама односи са много осећајности, показујући велико огорчење за схватања политичких назадњака. Своје велико залагање за права жена, изложио је у чланку „је ли
жена способна, да буде равно- '
правна са човеком" 1870 године и у предговору књиге Џ. С. Мила, „Ослобођење женскиња".
Задојен идејама Чернишевског и одушевљен руским револуционаркама, он, је из Џетрограда писао о томе, којим путем треба да пођу жене Србије Говорећи о петроградским шваљама Марковић прави упоређење између „литературне вечери" и „беседа“ које је одржавала Уједињена омладина српска. Светозар описује са дивљењем скромне руске револуционарке у тамним хаљинама, са потсеченом косом, које су се „оказале мушког туторства и решиле да сопственим рукама зарађују с свој хлеб". Он њих назива, „веснињима новога веха", У Русији је Светозар Марковић имао прилике да упозна онај мали број жена, које су се посветиле науци и у том послу имале исти успех као и мушкарци. Између осталих он је упознао револуционарку Суслову која, је прва од жена · дала докторски испит. Међутим, Светозар Марковић није био само одушевљен радом руских социјалисткиња., Он у исто време мисли и на своју земљу са чврстим уверењем да рпска жена може и мора поћи путем активног борца, за остварење тежњи које леже у народу. Марковић пише 1868 године српским омладинкама: „Оставите за тренутак успављујуће опере и фантазије, а певајте песме што буде срце у јунаку. Оставите, слике париских мода, а читајте како се негују болесници, како се превијају ране од куршума и сабаља. Нека нам је
пример сестра наша „Косовка, |
ђевојка". А. када, вам неки бледи и увели „Душанов потомак" стане шапутати — „Лучету молованом" — о вашим дрним и плавим очима, о пољупцу што пали, — кажите му да је за Србина стидно у ово време да се забавља, таквим беспослицама. А. зато вам јемчимо српском чашћу да ће доћи лепше време, па неће бити „Луче моловано" већ достојне српске жене < човечанским правима и дужностима".
Светозар долази 1870 године у своју земљу разбуктавајући пламен револуционарне борбе као доследни борац за политичке' слободе. Он У Новом Саду упознаје сестре Нинковић у којима, налази најбоље пријатеље и сараднике. Чиста, љубав према Милици Нинковић карактерише исправан став Светозара Марковића према женама, што се може видети и из многобројних писама, упућених двема, сестрама. Марковић покушава, да са њима, направи у Србији задругу по Угледу на задруге Чернишевског. Са свом младалачком енергијом Светозар се“баца у политичку борбу против назад“ њака, нарочито против либера ла, полемише и пише о разно» ликим проблемима, За све то време он, не пристаје да дискутује са женама, о њиховој равноправности. У полемикама,
које је водио преко својих чланака, јасно се види став Светозара Марковића _ према,
женском питању. „Цела, половина човечанског рода осуђена је да производи неизмерно мање но што би била у стању, = то стога што су женине способности остале неразвијене". Због тога се Светозар залаже за школовање жена. У чланку „Школа и васпитање" он захтева једнако школско 0бразовање за, мушку и женску депу, поткрепљујући своје тврђење примерима, из живота, жена у нашој земљи, у којој питање равноправности жена, није никако решено. А. када говори о женама из „страног света", које су се почеле бавити науком, он се осврће на, научне доказе о једнакој способности жена и мушкараца,
Схватајући да највећу пажњу треба посветити борби за економску равноправност, он улаже све у борби за. њено 0остварење, увиђајући правилно да ће се са економском неза» висношћу доћи и правна независност жена. Светозар схвата, да је правни положај жене веома важан „јер она, мора учествовати при издавању свих закона земаљских, пошто се односи у друштву тичу ње као и човека".
У великом броју својих чланака Марковић дискутује 0 односима мушкараца и жена, залажући се да они буду основани на љубави, сродству карактера и поштовању свих 0них својстава које чине човекову личност. У чланку „Бели терор" он брани став „наших хомунаца" одговарајући на лажне нападе у којима се тврдило да ,„комунци" теже уништењу породице. СматрајуЋи да жена треба да постане како привредна тако и правна, личност, једнака по своме положају са човеком. Светозар примећује да би са развитком својих производних снага жена „узвисила морал у друштву а породична свеза постала, би веза по љубави а не по новчаном рачуну, глупости л потчињености". „Тужбе по конзисторијама, развод брака јавна, и тајна проституција, исчезле би". Светозар са пуно духа и сарказма, исмејава, „ћифте", који у својој жени гледају са-
(Предговор
код нас има људи као
и свугде, који ће одмах,
чим виде наслов ови књи-
ге: „Потчињеност женскиња“,
повикати „Нашто нам тор“ „То
је прерано за нас! „Имамо ми
пречих ствари“ итд. Сваки ко-
ји то говори, не помишља, да
је одношај мушкиња и женски-
ња, установа породице — основа друштвеног уређења.
Дуго време — управо, откако постоји људско друштво људи су тежили да уреде своје одношаје, народне и међународне, Писано је и говорено много о разним „важним питањима“, говорено је о разним државним формама, разним грађанским установама; претресано је и уређење војске, уређење полиције, уређење судова и апсана; тражена је „равнотежа“ државна уређењем и поделом власти, тражена је равнотежа међународна отимањем туђих земаља и заокругљивањем својих граница — једном речју: претресани су и сувише сви спољашњи одношаји људски. Али дуго време људи не знадоше да из осећања, мишљења и радње свију појединих једном друштву, било оно ма где, истичу сви они одношаји, што их ми „регулишемо“ у нашим „грађанским“ и „кривичним“ и нашим друштвеним и државним установама; да исти узроци стварају; политичке странке, грађанске, војне и ме-
"Ђународне ратове. Тек у по-
мо производну справу, а због тога, што су „начули да справе за производњу постану заједничке, они одмах помислише да ће судбина заједнице да стигне и жене." „Они и не сањају да се ту баш ради о томе, да се обори садање стање женскиња у коме само фигурирају као просте справе за производњу".
Реагујући на тежак положај у коме су се жене налазиле, Светозар Марковић идеалише о лепим другарским односима, мушкараца и жене који му даЈу веру „да је морални преображај људства заиста _могућан", У њему ће жене „чисте и светле, неупрљане блатом овога друштва" да одиграју велику улогу. Светозар позива, жене да се боре за остварење својих права, сматрајући да, се то питање тиче непосредно њих и да се оно не може рештити док жене саме не схвате свој положај и док „есвојски не настану да добију своја, човечанска права".
Од доба, Светозара, Марковића до данас прошло је много светлих и крвавих дана у борби нашег народа за ослобођење. Жене наше земље, у данима народноослободилачке борбе показале су се достојне великог сина српског народа и раме уз раме са. својим друговима извојевале су слободу за коју се тако несебично зала. гао Светозар Марковић.
Јелена ПОПОВИЋ
следње време почеше људи да изучавају · самога човека, његове најближе потребе и његове одношаје. Тада се показа, да су она некада „важна“ питања, као питање „о равнотежи међу-народној“, 0 „подели власти“, 0 „државној форми“ итд. које су толико забављале људе или сасвим ништавна или само узгредна, На место њих дођоше питања: како да се уреди друштвена радња и ујем-
"чи човекова зарада (које пита-
ње данас целу Европу потреса)» Како да се васпитава сваки члан друштвени» Како да се цела половина човешта, женски пол, извуче из незналичког мрака, из потчињености и празне сујете, а задобије за науку и људски напредакр Од решавања ових питања очевидно зависи, какве ће бити све друштвене и државне установе, грађански и кривични закон, државни облик и међународни мир. Ова питања морају најпре да се реше па тек онда споредна: ово су питања општа, човечанска, она се тичу свију људи и свију народа, ма на ком ступњу развитка они били, Баш они народи, који су мање развијени, тим више треба да изучавају ова питања, те да се користе науком, што су је други народи изразили дугим тешким описом.
Људи су се спочетка свађали и тукли, па су увидели, да
ПРВЕ СОЦИЈАЛИСТКИЊЕ У, СРБИЈИ, СЕСТРЕ. НИНКОВИЋ
"потчињености,
а
- а нннессешестее СТРАНА 3
|
БИСТА СВЕТОЗАРА МАРКОВИЋ;
(рад Стевана Боднарова)
им треба суда, полиције; да им расправљају спорове и да их чувају насиља, Али доцније почеше људи да увиђају, да им то није довољно, да од ваљаности полиције не зависи број разбијених глава итд, већ од количине хлеба и његове равномерене поделе у народу, од образовања и моралности народне, Зато су људи тек на послетку почели да мисле о своме образовању, моралности и свима условима, што утичу на образовање и моралност свију чланова у друштву. Тек од тога доба увиђа се све више, од какве је важности по цео човечански напредак одношај између човека и жене У породици и'у друштву. У породици почиње дете да се васпита, ту оно добија прве појмове о првим предметима, а нарочито о својим одношајима спрам других људи и о моралу, који у тим одношајима постоји: своје и туђе, роди нерод, пра-
во и не-право, истина и лаж, слобода и насиље итд. Све то дете изучи својим опитом У
својој породици или У блиском кругу других породица. У овом „домаћем васпитању“ мати игра веома жалосну улогу. Она
нема већином никаква образо-'
вања, па и она, где је она образована као „женска. она није кадра деци „прва знања“ да саопшти, а камо ли да раз“ вије децу своју за људе, чланове друштвене = грађане. Жена није грађанин; она не зна ни за грађанска права ни за грађанске и човечанске дуж ности и врлине. Колико год сам, примера видео у нашој породиди, да мати учи дете, како ће се понашати спрам других људи, вазда сам видео, спрема за подлаца у друштву. Није ни чудо, кад роб васпитава будућег „грађанина“. Па још више: у овом непосредном сношају са својом породицом васпитава се човек целога живота, Личним саобраћајем и заједничким животом човек и жена васпитавају се они Уззјамице; узајамним развијају се у њих многе мане и многе врлине: ситна сујета и прљаво славољубље, и жеља за влашћу и грамжење за новцем —_ови и многи други човечији покретачи, који изазивају ниске страсти у човеку, који стварају читаве интригантске „политичке“ — странке; све се то веома често прилепи човеку жениним утицајем. Сваки то може видети из свакидашњег посматрања. Жена, чим не живи у сиротињи не мора једнако о. „насушном хлебу“ да мисли, већ „ступи у друштво“ тј, почиње да се бави беспосличењем — постаје сујетнија, грамжљивија, празнија, уопште, гора него што је човек из истога сталежа У друштву. То је природна _ последица — њене необразованости и беспослености. добра од природе, добра газдарица, честита у својој поро-
дици у сваком погледу, кадра.
је да спречи сваки племенити рад човеков (ми то говоримо
како га.
утицајем _
Жена, ·слобођењем
Светоза ра 'Марковића књизи „Потчињеност женскиња“ од Џ. С. Мила).
о већини жена; разуме се, ле има и племенитих изузетака), да угуши сваку племениту те"жњу, само ако је она управљена на какву општу цељ ван породичног круга, Она је често кадра да те назове не» марношћу за породицом, непоштењем и свакојаким именом и тиме да загорчи живот човеку и породици, који она воли и за које сама живи; јер она нема никаквог човечанског 0-
„бразовања па доследно, ни уз-
вишенијег, човечанског осећања. Она нема никаквих права, као човек ни члан друштвени; није зато васлитана, па већином не разуме најплеменитије тежње и најплеменитији рад човеков, Ево таква је женина улога у породици и у друштву У моралном погледу
У економским одношајима женина улога је тако исто штетна по друштво, као год и у моралном одношају. Њезин је рад далеко непроизводнији од човековог, јер она није образована за рад као човек, Па после: кад се сама погледа на одело женино, на њене шарене боје што дрече, разне трачице и крпице, на њене украсе итд., види се, колико је штетно за народну . привреду што је жена навикла да се кити ради лепоте и допадања човеку. Колико. се руку употребљавају за производњу ових трицаг Колико глава морају да се занимају мишљењем разних модар Напослетку, само усавршавање индустрије, развитак ме ханичке и хемиске технике, мора да се.повија за модом и раскошем, и то услед тога, што жена не схвата своје лично и човечанско достојанство, што је она потчињена човеку средство за његдво уживање, а не равноправна личност!
Ја нарочито обраћам читалачку пажњу на ову страну „женског. питања“, Џ. С. Мил говори у овој књизи више као заступник женскоих права, као адвокат женскиња: он говори о патњи саме жене, која има у друштву саме дужности, а никаквих права; он указује на очевидну неправду, по_ којој свака најбоља, најобразованија и најплеменитија жена има ма“ ње права него најгори, најглупљи и најпозлији! човек, Против ове неправде у друштву устаје. Мил. Он показује, да жена има и праве способности, да заузме правно једнак положај у дру“ штву као и човек, Мил, казујући каква се неправда наноси женскињу У друштву, побуђује нас нехотице, да мислима на другу страну женског питања, тј- да мислимо на то: како се. неправда, нанесена жени, свети целом човечанству. Читаоци, који озбиљно проуче ову књих гу, увидеће како је питање о женском _ ослобођењу двојно свезано са целим друч штвеним преображајем, са 0. ( човечанства _ од свију зала, порока, тираније и робовања. Увидеће, да “"женско“ питање“ није за нас прерано, већ да је оно право, које треба стовита не дневни ред.
нераз- |