20. октобар
„браниоци
3 овине су већ разнеле глас Н о грдној погибији кому_- __не. Браниоци њени у по_„следњем, очајном тренутку, _ запалили су Париз, па у томе _ огњу н у тим развалинама или _ су изгинули заједно са жена"ма и децом (као што новине __ казују, версаљски витезови и р „слободе и цивилизације“ убијали су и жене и "децу, све од реда) или су, изнурени _неравном борбом и глађу, допали у ропство и сад ће У „интересу човечанског на претка" бити СТРЕЉАНИ или као заточеници послати у далеку Кајену или куд на другу страну, куда Французи шаљу своје преступнике, где ће им позната ЖУТА ГРОЗНИЦА и свакојаке патње донети извесну смрт. Комуна је сарањена уза навек“ под Париза — тако веле заштитници поретка. А'сада се на њу подиже хајка са свију страна, као и обично на сваку побеђену партију. У једаред запеваше сви у један глас: енглески богаташи, бриселски министри и депутирци (представници капиталиста), сви европски владари и сви ђихови маршали, ћенерали и остала господа и београдски новинари — једном речи сав „пивилизовани свет“ (разуме се да под „пивилизованим светом“ они разуму само себе и никог другог), као што је казао један овлд. лист, „жигосао је паљевину Парнза као најгрозније варварско дело, које се икада десило У историји, а присталице комуне Као највеће злочинце који су икада живели на земљи",
Ова зајелничка вика против
комуне није за нас ни мало необична нити изненадна, Напротив, то је веома стара ни по.
зната ствар, До јуче није било ни једног назадњачког новинара, који није грдио Робеспијера, Марата (читаоцима су нашим сигурно позната ова имена из наших назадњачких новина) и другове.као највеће злочине у историји, као праве крволоке; а уствари једна једина кримска војна или још боље, једна једина битка код Аустерлица или код Гравелока погубила је више „људи но СВЕ жртве, које су погубљене гилотином у Првој француској револуцији, Али тамо су заповедали цареви по „божјој милости“ са њиховим маршалима и ђенералима и са узвишеном намером: да Утврде своју парску силу и власт на земљи; а овумо се подигла сиротиња раја, да скине с врата спахије, краљеве, принчеве и принцезе, Природна је ствар ла заступници царске силе и власти називљу злочинцима све оне, који хоће да сруше тај „природни“ поредак у лруштву. Наполеон ! попалио је, пазрушно и опљачкао сву Италију, Немачку, Русију и Шпанију; стотинама села и вароши попаљено је и разорено; милиони жртава, које у биткама, ког~ од глади, болештина и дру невоља поскапали су У њего:ам ратовима и то ни за што друго, већ да постане велики човек, „страшило света“, „бич божји“. За то су му Французи подигли знаменити споменик „Вандејски“. Кад је комуна срушила овај споменик варварства, сав „образовани“ свет назвао је то дело „варварством“. Наполеон Ш попалио је и опљачкао Алжир и Мексико; његова је војска и полипи. ја прогутала зараду француског раденика и кад су ови У очајању остављали радионице и отказивали рад, који им није лоносио ни леба, Наполеон их је куршумима и бајонетима терао у фабрнке. Па опет „образовани“ новинарски фили„естри и шарлатани не називаху то никад ПРОСТИМ ЗЛОЧИНСТВОМ. Јер то беше „законита влада“. А кад први усташи на Мон Мартру стрељаше два ђенерала, што хтедоше да 0-
_дузму оружје народној војсци,
„цивилизовани“ свет, почевши од „Тајмса“ па до новина У Србији прогласи то за најцрње лело У историји,
„Та војска, коју је Наполеон само зато и спремио да туче грађане и лржи његову тиранију, убијала је и саме заробљенике, Па је и мртва тела сакатила и грозно злостављала = па н то нико не назва ПРО.
СТИМ ЗЛОЧИНСТВОМ. Она“
већина, што само чека Да човек од закона Тјер и његови
| помоћници Жил — Фаври и.
други вајни републиканци убију и последњег усташа, па да натакну круну каквом Ордеанцу, _Бурбонцу или Наподеону — ко им више плати —
та је већина постала спаситељ
поретка и слободе! Она већ у
_ име те слободе брани папску
"непогрешивост, коју данас осуБују најглупљи католици —
'
развалинама _
оној
(Одломак из чланка Светозара Марковића)
Баварци, она већ напада на Пикара, министра“ унутрашњих дела, ШТО ЈЕ БИО БЛАГ СПРАМ УСТАША (!), она већ објављује, да су невини Базен, Конробер и сви Наполеонови маршали и ђенсџали, који предадоше и упропастише Француску, а сву кривицу оне срам-
не пропасти сваљују на јадни
неми народ у Француској, Тиранија, коју је једва срушила седанска пораза, још грознија
подиже се у Француској, по- · .„следњи јуначки браниоци сло-
боде, мужеви и жене, даве се у својој крви са ускликом: ЖИВЕЛА КОМУНА, а образовани новинари не могу да нађу речи, којима ће да нагрде ове јуначке борце. Они сами причају како се убијају хиљадама људи, како поносито и јуначки умиру жене и девојке од кундлака солдачких, па опет не називљу та убиства злочинством. А и шта је то убити простака — сиротињу — радника! Јлочинство је само запалити палате и срушити „споменике“ цивилизације, Такви су човечни појмови и код наших „цивилизованих“ новинара, Они имају две мере којима мере светске догађаје. Јелном мере влаларска дела, њихове битке, пљачке, насиља итд, А другом мером мере наредне устанке и оне крваве последице, које сваки устаљак као и сваки рат собом носи,., |
Мислимо да је познато чи-
таоцима како је започет овај ·
крвави грађански рат. Он је
непосредчо изазват тиме, што је версаљска влада хтела да одузме оружје од грађана.
Разуме се да су грађани а 0собито _ фабрички _ 'раденици знали шта их очекује од назадњачке глупе већине скупштинске, па зато не дадоше оружје, већ прогласише своју општинску самоуправу. Но као што се види, то је био само непосредни повод рата, Али прави узрок грађанске војне лежи много дубље у самој друштвеној поџепаности францу= ског народа. Но версаљска господа не хтедоше то да увиде, Они још у првом тренутку прогласише устанак У
'Паризу за просту буну против
законитог поретка, дакле прогласише усташе као просте злочинце и позваше их да положе оружје на милост „за-= коните“ владе. Влада је до душе обећала, да ће казнити коловође као злочинце, али, разуме се, влада је оставила себи на вољу ла сматра кога хоће као коловођу и да га казни како нађе за добро. Узалуд посредоваше разне дружине и неколико највећих и најобразованијих општина француских, да се прекрати грађански рат — влада не хтеде НИ ДА ПРЕГОВАРА СА БУНТОВНИЦИМА. Са заробљенишима она је поступала као с простим злочинцима. Све заробљене старешине Убијала је одмах без икаква суда, а остале бацала у тамницу. Ето шта је изазвало ону страшну мржњу комуне на версаљску владу и шта је спремило овај ужасан покољ и паљевину Париза.
Нека се стави сваки у положај једнога раденика и члана париске комуне. Како је живео он у томе „законитом по-
ретку“, који му оружаном си=
лом наметаше влада2> Онај, који је радио најфинију свилу и кадифу, није имао ни честите кошуље; онај, што је зидао најлепше палате, чудеса од уметности зидарске, није имао куд ни главу да склони: онај, што је радећи у многобројним фабрикама стварао сва блага образованог света, није имао да се честито наједе хлеба.
Ето, тај поредак после толике борбе требало је да се опет поврати. Од радника се захтевало да положи оружје; да очекује од милости својих господара хоће ли га стреља ти, послати у заточење на страну, или оставити у Паризу да робује, као што је робовао; да гледа како сјајна господа дају господске балове, како се топиљају по пар» кетима сјајних палата или стрмоглавце лете по широким булеварима; ла ради по 16 сати на дан, а чим, изнурен од рада и патње, падне у болест, ла гледа своју кћер или сестру, како се продаје на булевару за парче хлеба, и продаје се као ствар за уживање истој сјајној господи, што живи у овим сјајним палатама што ужива гледајуђи „Венере из Милоса“ и друге производе уметности. Ето, то се захтева од раденика. „Али је радник волео пре да спали те сјајне палате и да изгори заједно с њима, но ла положи оружје и да се врати у стари „поредак“.
,
удно изгледа — али само на први поглед — да су два човека, формално изван књижевности, Вук Стефановић Караџић и Светозар Марковић, у току деветнаестог века, најснежније утицали на развој наше књижевности, Ни један ни други нису били ни
песници, ви приповедачи, ни романсијери, ви драмски писци. Један је био реформатор
језика, скупљач народних Умотворина, и повесничар народног живота, а други политички и друштвени теоретичар и 6орац. Па ипак, њихова два велика обрачуна — заиста, њихова дела имају карактер пречишћавања ин крчења терена, карактер пионирства — дали су физиономију и правац нашој књижевности, дали јој 38маха, садржаја живота и критеријума, учинили од ње праву, аутохтону књижевност, и извукли је из фазе имитације, вежбања, обичне писмености: дајући јој праву писменост и садржајнбост, из фазе писмених задатака и ђачких састава по ђачким дружинама. И зато сам им рекао: „чудно изгледа — али само на први по-
' глед", јер је „живот' књижев-
ности много шири и свеобухватнији од њених класификација, „родова“ и „врста"; она је геометриско место где се стичу и сливају све остале врсте духовних делатности људи: уметност, наука, филозофија, публицистика, уошште, све форме људског изражавања. И људи једне епохе, жељни да се што пре изразе, потражиће оне лабилне и не тако чврето одређене облике књижевности, проговориће тако рећи између њених редова, просто ће „рупити", изван свих правила и пристојности, да би само исказали, како то каже Светозар Марковић свој живот, своја убеђења и осећења, и своје потребе, ·
Светозар Марковић писао је о књижевности, како се то обичео каже мало и као узгред: свега два кратка написа, Певање и мишљење (једна панорама из нашше књижевности), и У виду писма Реалност у поезији. Дејство, међутим, ова, два члазка било је силно, и утицај који су нмали на нашу књижевност био је трајан чи дубок.
Где лежи разлог да су ова два кратка чланка младога, Светозара Марковића, која је он написао „као узгред", постала тако пресудна и тако
· прекретничка у нашој књижев-
ности 7
Светозар Марковић био је први човек код нас који је сагледао нашу народну стварност са једне општечовечанске, тј. модорне и европске тачке гледишта, и проговорио о свим нашим тегобама и проблемима, ослањајући се на тај високи критеријум, и прекидајући са оним патријархалним, фамилијарним и наздравичар-
ским духом који је дуго владао код нас кад је у питању било наше, кад се претварало У „велико" оно што је мало и ништавно, само зато што је „наше“, убеђен да, ако ми сами не будемо трезвени и немилосрдни _ према себи самима, живот, тј. други биће свирепи. Са тим модерним критеријумом, он је приступио и нашој књижевности, сматрајући да и књижевност има врло важну улогу у друштвеном преображају; ма да има неких који би хтели, позивајући се на његова излагања у чланку Реалност У поезији и на неке друге његове изјаве, да то оспоре. Истина. је, може изгледати, да је он према књижевности имао двојак став: он јој је приписивао велику улогу и, у исти Мах, то, изгледа, одрицао. Међутим, он је књижевности одрицао само водећу улогу у зеликој друштвеној борби која се развијали, и развија, у свету. И У томе, и поред свих погрешних
и упрошнених формулација, он'
у главним потезима има права.
Упознат са тадашњом новом реалистичком књижевношћу, Фа великим књижевним остварењима свога, времена, са, друштвеним романом, руским и европским, није никакво чудо што је у нишој неразвијеној књижевности, сем ретких изуЗетака, видво само пустош, „бесплодну пустињу пуну чкаља и корова", и што је сматрао за дужност да то каже, сурово и отсечно, тј. онако кажо је једино морало да се каже. ,
Међутим, да се радило саму о том критичком делу у Светозаревим чланцима, за које Скерлић можда с правом каже да је у њима речено оно што су пре њега већ други мислили и рекли, истина, „са, оградама и подразумевањима", значај тих чланака и њихов одјек били "би веразумљиви. Али између тих претходних критика и Марковићеве критике постоји једна битна разлика. То је модеран критеријум, којим је извршена та критика, онај критеријум о коме је горе било речи. Јер многи који су пре љега критиковали ту назови књижевност, критиковали су је без једног одређеног и чврстог мерила, ослањајући се више на осећање, а не на један идеолошки став, задржавајући се више на штурости и творевина као таквих, а не на самом духу којим су се оне инспирисале. Први је Марковић устао против самог њеног начела. Он је кроз критику
те књижевне недоношчади ци-.
љао на сам романтизам, и дотукао га, и то не само устао критички, из једног чисто негативног става, већ је у исто време изложио, сажето и упечатљиво, књижевне идеје — НОБОГ реалистичког правца у светској књижевности,
ШКОЛА
ЗА ПРИМЕЊЕНУ УМЕТНОСТ У БЕОГРАДУ У КОЈОЈ. ЈЕ НЕКАД ,УЧИО ГИМНАЗИЈУ СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ.
недостацима њених.
Замерајући субјективистич-
кој, личној, површној и двркутавој поезији српској да У њој нема „онога што је главно _—_ нема истинског живота људског" он је писао:
„Онај који није живео У свету са затвореним очима, кога је болела туђа боља; кога је радовала туђа радост; кога се тицала туђа срећа и несребл; који је био кадар да осећа све, што осећа његов брат — ближњи; једном речи: прави песник, могао је да изучи овај сложени процес, што га ми зовемо људским или народним животом. Ти даровити
' људи, образовани сувременом науком, створише сувремени друштвени роман — епос де-
ветнаестог века, као што га назваше критичари и реалисте. Сувремени роман претставља, истински живот људски; ропство и зависност човека од свију прилика, што му их, оставише преживела колена; његову борбу противу политичке и друштвене тираније; борбу против незнања и сујеверице; против обичаја и етикета, итд."
Са Марковићем речима, нешто је ново зазвучало у нашој скученој и јадној средини седамдесетих година, прошлога. столећа. Прозор је био пробијен, и у нашу књижевну чатрљу продирао је свеж ваздух и широки дах света, Једна умна лампа била је запаљена, која ће дуго још бити једини светионик у нашој болној и крвавој тмини, јер, као што Миндеровић пева о Светозару. Марковићу:
Једино твоје окно светли У
пустошној ноћи.
Светозар Марковић је запаљивом речитошћу говорио да песник, књижевник није разбарушеност, бунцање, боемија и неодговорност, већ дужност и пламен који светли народу.
имкјомобоље, и, |Маа СВЕТО ДРАМА РАОЈКМИЈЕЈА мр бесу)
вео у Београду у два
маха: први пут као ученик више гимназије и велико» школац, други пут као новинар, књижевник, ,борац.
Пре свога преласка у Београд, У вишу гимназију, Марковић је живео у Јагодини и Крагујевцу, два наша жива и напредна града, али је прелаз у престоницу био ипак велики доживљај за њега. Као ђак, он у тадашњим београдским школама није могао много да научи, али читајући самоучки и живећи у средишту државе, он се духовно ипак развијао. Престонички живот, омладински кружоци, књиге које је позајмљивао из Народне бполиоте"ке, гостољубива кућа песника и официра Јована Драгашевића код кога је неко време становао — све је то несумњиво утицало на духовни развој гимназисте Марковића, Мако је У почетку шесетих година романтизам не само у књижевности него и у јавном животу још био бујан, Марковић се 1863 уписује на технички факугтет, на који се те године уписало осим њега само још три слу шаоца. Он је математичар, зна помало немачки и француски; учи с љубављу руски; прочи“ тао је низ, чешће лоших него добрих књига, јер никога није било да га упути — ето, такав је Марковић на првој години Велике школе. Али он је у исто време један од оних даровитих младих људи с великим смислом за саморадњу; он "је глава у којој је све јасно. И
"Ек Марковић је жи-
кад је изишао на испит из ма- .
тематике, професор Димитрије Нешић с изненађењем открива да је најбоље знао математику ученик — који није слушао његова предавања.
Велика школа тада још није била на нивоу универзитета. Колико је вредело знање изнесено из Велике школе „показало се најбоље на нама који смо.. одлазили у стране земље...“ вели Марковић, „Знали смо толико колико зна један ђак који је свршио тамошње гимназије са средњим успехом, а било их је далеко и неразвитијих. Ја знам ђака с техничког факултета (овде Марковић мисли, на Николу Пашића), за кога су професори говорили да је један од највреднијих ђака, који је отишао на страну... и тај ђак готово није смео да каже да је учио механику, геодезију и нацртну геометрију“.
Марковић је брзо схватио колика је вредност Велике школе и кад ју је свршио, он одлази у Русију.
_ За тај свој одлазак у Русију, Марковић се припремао со-
лидније него што је то чинио .
| “У
“ земље, у којима је одувек по“
Р 20 СЕПТЕМБАР 1946
„Оне личности у народу, пи. сао је он, које су дубље и сил. није сосетиле све патње што тиште цео народ и које су ка. дре да искажу та осећања, у вештачкој форми то су прави песници, то су пробуђени де. лови народа, то је. народна свест о себи самом м својим патњама." с
То су биле идеје које су произишле као резултат вели. ког обрачуна који је извршио Светозар Марковић у нашој књижевности седамдесетих го. дина. Оне су постале путоказ, који је кроз све ово време б. стао једино постојан, и који је увек потсећао на циљ, и нашу књижевност и нас саме, усред меизбежних осцилација, које џ. сторија и живот доносе. ба. лизам, на који је он пре то. лико година указао, остаје ц даље најсигурније – оруђе у рукама сваког оног који се прихвати тешкога. задатка да пише и говори људима о њи. ма самима и о њиховом животу,
Књижевне идеје Светозара, Марковића нису биле ориги. налне. Он их је углавном узео од својих руских учитеља; на. рочито од Чернишевског. Али се о оригиналности идеја, ни за Марковића, ни за нашу сре. дину, ни за, његово доба, није радило. Књижевне идеје су птице-селице, које иду од земље до земље, од једног наро. да до другог, да би, у додиру са различитим срединама, изазвале да се остваре, не нове идеје, већ нова, оригинална, и незамењива дела. У томе је смисао, снага, величина — и оригиналност свих књижевних идеја.
Белики обрачун којн је Све. тозар Марковић извршно у нашој књижевности отворио јој је видик, који је данас пукао широм, до самих граница, чове.
чанства. Душан МАТИЋ
ђак његова времена.
Једна катастрофа замало што свему није учинила крај. Испитивачима Марковићева живота
била је доскора непозната чињеница да се он при крају свога школовања у Београду, у зиму: 1866, тешко разболео од тифуса, По ондашњем обичају, боловао је у свом стану, стану сиромашнога ђака, у примитивним _ хигијенским _ приликама. Неговао га је његов друг Стева Поповић-Бели с толиком у срдношћу да се Марковић, кад
је оздравио, пообратио с њим После тога Марковић је провео четири године у Петрогра-
ду и Цириху (1866—1870). Две
стојала висока свест о слободи и правима човековим, Русија И Швајцарска, утицале су на ње гово формирање, Русија, наравно, мнуго више него Швајцарска. Према изјави Марковићевој, његова су начела већ 1869 била „сасвим одређена“. Кад се у јуну 1870 вратио У Србију, Марковић је већ био спреман да се бори за оства. рење својих начела.
Пошто је годину дана покушавао да своје другове из тадање „Уједињене _ омладине српске“ поведе новим путем, да У оквиру омладинскога покрета, У његовом органу „Млада Србадија“ поведе борбу, Мар“. ковић је, нанишавши на отпор либерала, кренуо сам у акцију. Првога јуна 1871 он покреће „Раденик“, први, лист соција листичкога правца не само У Срба, "него и на Балкану уот ште; Београд, дакле, има и ту славу: да је у њему излазио први социјалистички орган,
„Раденик“ је одмах имао 8е лика успеха; прикупио је ХИ љаду пет. стотина платежних претплатника, а у то доба 1!" стови су ишли у 500—600 при“ мерака.
У том тренутку париска Ко муна је највише узбуђивала духове, „Раденик“ је одмах У зео у заштиту „ове/ мученике слободе“ чланцима Погибија париске комуне и Париска КО муна и интернационала који су јако узнемирили владу и КОР" сервативнији свет.
Узбуђење у противника 6 је тако јако да „Јединство „Видовдан“ — тадањи консер“ вативни листови — позивају грађане и полицију да батина“ ма и камењем устану против „комунаца“ који стоје „у Све зи с Интернационалом“ и „КО ји бележе све богатије људе 88 доњем Дунаву за дан револ“ ције“, Марковић на те нападе · одговара чувеним чланком »ре ли терор«. .
Живећи у Београду, Марко“ вић је у Њему засновао 10:
(Наставак на петој страни)
ило
и“