20. октобар
и ИАЕА 7 ~! 4 2,73" __ =
20 ОКТОБАР 1946
(Цртице из дана ослобођења Београда)
ога дана ишли смо још предвече на Мали Калемегдан, под маском безазлених шетача. Тамо, преко
Дунава, у Панчевачком Риту, горела су села, Ко их је запалиор Немци или Руси» Нисмо знали, Гледали смо напрегнуто далеко црвене буктиње, сигнале слободе која се приближавала. Више наших глава, из Горњег града, заглашно су У једнаким размацима грували немачки топови и прелетале нас с фијуком гранате. х
Било нас је, можда, двадесетак у том тренутку на тераси. више Зоолошког врта. Нисмо се међусобно познавали, али смо сви прилази ли једни другима, разговарали, узбуђено, при. гушено... |
Нагло се спуштао октобарски сутон. У све тамнијој даљини све су јаче блештале ватре, а грмљавина топова постајала је у мраку паклена, неподносива. Оклевајући, полако, почели смо да се разилазимо. Чинило нам се неприродно и срамотно на неки начин да сад 0демо кући, да вечерамо па да спавамо, мирно, по навици — као да се на домаку нашег града не налазе наши партизани и Руси, носиоци слободе, дуго и жељно очекивани; као да они сваког тренутка не гину — ту, У Риту, под Авалом, по друмовима, потоцима и стазама наших некадањих недељних излетишта, Као да се ове ноћи људи од крви и меса, људи који воде живот као и ми, не боре на животи смрт — да би смо се ми коначно ослободили грозне четворогодишње море...
.
Сутрадан освануше објаве по зидовима: Опсадно стање. Под претњом смртне казне забрањено је цивилном грађанству кретање по улицама. Ми смо ликовали: Ево, крај се приближава. ·
"Увек ћу се сећати тога првога дана опсаднор стања. Нас неколико нисмо хтели да сиђемо у подруме. Чинило нам се глупо и недостојно склањати главе у подрум, а и плашили смо се, наивно, да ослободиоци не промакну у јуришу нашом улицом — а ми да их не ви. димо одмах, од првога тренутка. Зато смо се попели на галерију једне радње У палати Академије наука и кроз огромне прозоре зверали на улицу.
""Покле се оком могло досегнути — живе
„душе није било: ни Немца, ни наших. Ни псето
да промакне, Тек, с времена на време, ка Теразијама, прошиша моторцикл, начичкан са три немачка шлема и митраљезом на прикоЛИЦИ. : . Цасови су пролазили споро, ништа се није догађало. Око подне, све нас узбуди појава једног нашег стражара — саобраћајца. Појавио се изненада, однекуд из Караџићеве и, држећи се зида, брзо, осврћући се на све стране, пошао у правцу Чика Љубине. „Хеј, прија тељу, куд си пошао» Види ли се штогод» Где су нашир“ — махали смо му узрујано, и питали више покретима но гласом, јер нисмо смели да вичемо. Он нам показа руком у правцу Кнежевог Споменика и одговори: „Ено их, ено“ — па потрча даље и нестаде нам с ви-
дика, Сви се прибисмо уз прозор у очекивању
"да ће сад — да искрсну наши борци. Се-
ћам се чак да је један од нас дограбио цвеће из. неке вазе и да ми је било криво што га не претекох,
Прође пола часа, па дал па два 7 Ништа ве не десњ И егде ан питао је, Нага-
парира
ај
Првеноармејски борци, пали у борби за Београд, заједно са нашим борцима, два братска народа. После' ослобођења, генераллајтнант Пеко Дапчевић, генерал-лајтнант Жданов и пуковник
ровић, у име оба народа, бацили су земљу ослобођеног Београда на ковчеге палих бораца
ђали смо где би то могло бити и да ли су то тенкови или што друго. Са раним сумраком нека туга поче да нам се увлачи у душу.
ж
Те ноћи приближила се борба нашем крају. Лежећи будни, слушали смо све јачу тутњаву, грмљавину, звиждање, штектање, прасак и ломњаву — звукове нове и страшне за нас који смо савремени рат доживели кроз биоскоп и сликовите ратне извештаје. Мислили смо: „Ево, решава се наша судбина. Ујутру — загрлићемо наше.“
Ујутро, на нашој капији, затекли смо бле-
саво — надутог „принцеугеновца“ с машинком и ·шлемом. На ' свим _ раскршћи-
ма улице, као џиновски скакавци стајали су митра“ љези. Нисмо више могли на У лице „Цурик“, крикнуо је на нас Шваба, кад смо покушали да кро чимо из капије. „Ин ден “-келер“, Неки су тек тада схватили да СУ нас Немци сатерали у подруме не ради наше, не го своје сигурности. ж
су пролазили, страшни а и дивни. Осећали смо пакао око нас а знали смо: ако оста“ немо живи, слободу ћемо дочекати извесно, сутра, прекосутра, за који дан. Рушиле су се с треском миниране палате У нашој близини (= под нама се љуљала земља; небо је ноћу било зажарено — Немци су палили блокове кућа. За нас невидљиви топови рикали су и лајали као претпотопна чудовишта. И што је жешћа била тутњава и што су више У небо сукљали пламенови, то смо ми јасније осећали блискост Победе наших, а пораза непријатеља.
| џВидећете = ноћас ће се Немци повући“ ==
Дани
______ === А
паса 20 ОКАОБАР вени
ја
говорио је доктор сваке вечери и, с руком под образом, слатко би заспао, као да је звиждање граната — дечја успаванка.
=
Не знам више ког је то дана било, петог или шестог, у кући нам нестаде воде за пиће.
| Изишла сам на капију и кад ми је Немац при-
шао рекла сам: „Васер!“ Али он одмахну Ру“ ком и показа ми прстом да се вратим у КУ“ ћу. У то приметих две жене како с кофама претрчавају Кнез Михајлову. Кад сам му их показала, војник равнодушно слеже раменима и промрмља нешто што би требало, отприлике, да значи: „Па иди кад си запела!“ Стигла сам оне жене у Чика Љу-
биној. — „Куда»“ упитала сам их трчећи _ једнако.
„До Црвеног крста тамо има пумпа“ — одговори“ ше ни оне, не застајући. Скренуле смо у Кнегиње Љубице улицу. Бацих брзо _ поглед према Управи града. Нигде живе душе. Чинило ми се да сањам. Па где су ти тенкови, топови, бацачи» Где се води борба» Под ногама ми пршти стакло и котрљају се празне чауре. Усредсређујем сву пажњу на то да не паднем. На углу Васине, надута коњска лешина, А кроз ваздух, У свим правцима, чудно неко шиштање и фрктање.
„Сагни се, виче неко иза мене, и трчи!
Брзо!“
Претрчасмо Васину. Испод Класне лутрије, пред приземном кућом, препречи нам пут постарија, крупна жена, у, цицаној хаљини:
— Куда, ако бога знате Не можете преко Симине; Јуче се још могло, Погледајте! -
једном снажном сп
СТРАНА 7.
оном везали су наша Мијалко Тодо•
(Снимак Владете Симића)
Стале смо, дахћући од умора. Очигледно, угао Симине био је оно што се зове „брисан простор“. Крај плочника, на углу, лежало је нешто налик на људску прилику. |
— Онај је погинуо, — рече нам жена, видите! А двојица рањених су нам ту, У кући, —- рече тише, гледајући нас с неким топлим поносом У очи.
— Како» Наши рањеници» — узбудисмо се ми. — Па где су наши»
УЖеена ме једном руком загрли, а другом показа на ниже:
— Ено, гледај, у оној капији десно, то су наши.
Припијена уза зид — гледала сам их. Сва сам се у очи претворила Њих тројица стајали су тамо, пред једном капијом, на стотину корака од мене. Сва тројица млади, У жућкастим униформама. Стоје тамо, разговарају и смеју се. Један од њих барата нешто око Машинке, као да јој разгледа добош.
Све сам могла да замислим али никако ово: да кад први пут угледам партизане == нећу моћи да им приђем, да им стиснем руку, да их загрлим. |
Ја ћу да претрчим, — кажем жени до мене.
— Погинућеш, — вели ми она. — А ако не погинеш, натраг не можеш, Ја, бога ми, не смем, Чекају ме деца у подруму.
И ја се сетих: никоме У кући нисам рекла куд сам пошла. Морам натраг.
У знак поздрава махнула сам руком оној тројици. Сва тројица одговорила су ми ма. шући... '
Онда потрчасмо узбрдо. Трчала сам као да имам крила. Жисам више као пре, трчећи низбрдо, болно губила дах. Носила ме кликтава радост: „Видела сам их“,
И кад сам, прелазећи Васину, удесно опазила велики пожар и сетила се да то гори Универзитет, ни тада нисам више у срцу осетила убод, и онај пламен као да је у мени ру: мено осветлио сазнање: „Видела сам их“, 1
Најзад, у ноћи између четвртка и петка, пробуди нас чудна тишина. _ == Повлаче се, — изјави доктор убеђено; — Видећете, ноћас се сигурно повлаче,
= Ех, докторе, причајте нам нешто ново! насмејао му се неко у помрчини,
Али пошто је тишина заиста била необична, газдарица куће се узнемири.
— Ако се повлаче, — рече, — онда је тек
опасно, Могу да упадну и све да нас побију. И кућу да запале... Бога ти, Јоване, — обрати
се настојнику, — отидни полако до капије, ла је закључај. Али прво види да се није ко увукао. — Ја, бога м" не мрдам одавде до јутра, — одврати Јован.
Газдарица нешто прогунђа и — оћута,
Заспасмо поново. У свитање, све нас про буди радостан и циктав девојачки глас;
— Нема их. Нигде их нема, Клиснули. Леба ми! Изиђите да видите,
На улазу у подрум стајала је, сва узбу“ ђена, млада Аница, девојка госпође инжењерке,
Оденувши се дрхтавим рукама, на брзину, истрчали смо и ми. Саплићући се о гомиле стакла, о барикаде од цигаља, трчали смо ка Кнез Михајловој и чинило нам се, као у сну, да су нам се ноге одузеле, да никад нећемо стићи. Стигли смо на раскршће тачно кад је из Чика Љубине у главну улицу избила прва колона наших, у партизанском строју — један по један. Гледали смо — не верујући просто својим очима: трчали су према Калемегдану, млади већином, разнолико одевени, трапави, Мили, једноставни... Наши!
Полетех ка једној девојци, плавој, буцма=
"стој. Загрлила сам је неспретно и пољубила у
образ. „Здраво! Добро нам дошли!“ • Она ми узврати пољубац. — Здраво, другарице! А што плачешр И отргнувши, ми се из руку — потрчала је 3 стРАЕМ, , |
Фрида ФИЛИПОВИЋ