20. октобар
њу Оследњих дана све је пошло као 2» У сну и наше највеће наде и тајне жеље стале су да се остварују пуно, богато и у свој својој радосној љепоти као у каквој | бајци,
Склоњен У престарелој босанској дрвењари подно тамне јелове шуме радио је свакодневно објављивао напредовање Црвене армије и приближавање наше војске Београду. Око апарата су се купиле старе бркоње, козари и дрвосјече, жене поједене ратним невољама и босонога дјеца прерано уозбиљена и с тужним отсјајем У очима,
— Наши иду на Београд! Боже мој, ко би то рекао.
Тако гунђа старина овђе, у овоме забитом планинском засеоку, три-четири стотине кило“ метара далеко од Београда, Види се: осјећа и он да је Београд глава земље и да под њим непријатељ губи одлучујућу битку, па чисто У невјерици клима главом у очекивању тога великог празника,
Кроз дан-два, опет, узбудљиви ноћни одломак бајке,
На тијесној пољани међу босанским брдима, на нашем привременом аеродрому, спрема се за узлет велики совјетски транспортни авион, Из мрака прилази старија жена умотана у коЖУХ, стаје уз врата авиона и дрхтећи од студени и влаге октобарске ноћи пружа нам писмо.
— Ево, другови, па предајте ђе треба. Син ми је тамо, Кажу да је сад на Београду.
— Ех, он је макар већ видио Русе! — с уздахом каже неко из мрака, '
Жена чији је син на Београду повлачи се Уустрану и зимогрожљиво згурена, зауставља се поред огромног крила транспортера. Тако ће она стајати и чекати све док авион не узлети, а онда ће кренути у мрак, пут свога села, спокојна и умирена,
— Писмо је отишло.
Казала је сељанка у писму своју бригу, туту и надање; а сад иде кроз ноћ и мисли су јој на Београду, Ето, отхранила је и подигла сина невесело и сиротињски, како је знала и умјела, а сад је, видиш, дијете већ одрасло, узело је пушку у руке, па мати, неука Босанка, ипак може отворено и с поносом стати пред кога хоћеш и казати:
— Бринем се, брате, како ће наши проћи
на Београду, Тамо ми је у борби и онај мој мали, . И док нам апарат, уз грмљавину мотора и погашених свјетала лети у ноћи над Босном, човјеку из главе никако не изл:зе мајке и очеви, који дубоко доље у теми испод нас чекају вијест о Београду. Нама, партизанима који смо навикли да сваку даљину превалимо пјешке, сљедећа ноћ опет личи на бајку.
Ту је поново џиновска метална птица спремна да нас за кратко вријеме пребаци на стотине километара, И нешто још узбудљивије, нешто што нам заиста личи на снену причу: за два сата ми ћемо бити у Србији, негдје
близу Београда. А већ сјутра — можда ћемо видјети Црвену армију,
Још нам је на обући скорено блато босанских стаза, данас нас је засипала досадом сива једноли-
кост талијанске обале с квргавим маслинама и камарама савезничке муниције, а већ ноћас газиће наша нога поља Србије спрљена првом сланом јесени све је то сани бајка за онога ко за собом има хиљаде препјешачених километара, стотине ноћи проведених у маршу. Све нам је то толико невјероватно да не доспијевамо ни да се порадујемо, него само нестрпљиво и збуњено не сналазећи се, вршљамо по аеродрому.
— Другови, поздравите Домовину! — јед-
ноставно и кратко говоре нам на опроштају наши реконвалесценти и с тугом гледају у авион спреман за узлет, ___А кад је већ одавна остало за нама сребрнкасто свјетлуцаво огледало Јадрана, човјек одједном осјети како сав подрхтава, можда од снажног брујања мотора, а можда и од свог рођеног узнемиреног срца,
— Еј, шта мислиш, јесмо ли већ над Србијомг — виче ми у само уво мој сапутник, србијански пролетер Микица и чврсто ми стеже мишицу. Мако му не видим лице, ипак осјећам узбуђење човјека, који се на бојиштима, далеко од Србије, три године борио за слободу своје Србије,
Најзад смо на мети, Спуштамо се у огромној благој спирали, а кад је најзад све готово и кад већ учинимо прве кораке по влажној поњави избразданој авионским точковима, попушта грч узбуђења и у души сине нешто као кратак и срећан предах послије дугих невоља и страдања.
— Ево нас у Србији!
Све око нас дјелује нечим дирљивим и нарочитим: влажна октобарска „србијанска“ ноћ изазива уз тијело некакву друкчију језу, него ли остале ноћи, уз низак врбик поред невидљивих потока, још се слуте стада, чобанче и орачи који су ту напајали коње, изнад брда као да још тутњи радосни одјек безбројних минулих битака, Чини се, осјећам Србију и у зимљивој влази на очним капцима, Е
А у мени, Крајишнику, оживљава узбудљива и недокучива Србија из мога дјетињства, Србија — јуначка бајка,
У селима под мојом родном планином тамо на обали Уне, ми, дјеца, знали смо само за оно што Србију чини великом и јуначком. Знали смо за Марка и Милоша, за Косово и за Мишар, за мајку Југовића и за два врана гаврана, У паша најранија „сјећања урезали су се мађарски жандарми „перјаши“ из последњих дана првог свјетског рата пред којим нијесмо смједи да поменемо Србију — знало је то свако наше дијете. А кад би ти исти жандарми замакли низ-пут, ми смо испољавали свој први протест, Ухватили би се у коло и запјевали:
— Ој Србијо, мила мати. .. Или би пјевали бог зна одакле научену пјесму још из балканских ратова:
— Пала је Приштина,
пало је Скопље 1
пада Турчин као снопље,..
„А нисмо знали ни шта је Приштина, ни гдје је Скопље,
Тако сад у души оживљава та уздубљива, величанствена, и свијетла Србија из мог дјетињства и ја, с призвуком туге за далеким успоменама-, осјећам да је моја прва љубав за слободу била уско повезана и храњена Србијом.
А бајка се и даље одвија, Радосна реална
бајка са јунацима необријаним и запрашеним
са тутњем камиона и одјеком битке далеко испод нас,
_ Испред Арађеловца сусрећемо Црвену. армију, Три дјечака црвеноармејца обијељена од прашине и са аутоматима у рукама. Далеко испред њих до нас је стигла бесмртна слава
њихове армије, па зато ми сад ту њихову па- |
тролу, та три једноставна омладинца, гледамо
исто тако као да су се пред нама појавила тро-
јица легендарних богатира са слике Васнецова:; Иља, Аљоша, Добриња, Гледамо и осјећамо како бајка добија нов лик, једноставан, разумљив и мио, али ипак узбудљиво величанствен,
И зато, ево, најзад камиона Црвене армије, јуримо према Београду. На свакој окуци, пред сваким шумарком узбуђење расте заједно с грмљавином битке коју чујемо испред себе и којој идемо у сусрет.
А када, далеко испред себе, угледамо прве куће, одавна чеканога града, чудновато мирне и бијеле у јутру пуном пуцњаве, као да нам је У души плануо и освијетлио је радостан и сунчан ватромет. Па и те далеке куће као да су гроздови свјетлости, весели сигнали којима ти се јавља Београд свечан и оживио од наше и црвеноармејске паљбе која без престанка тутњи у њему.
У невјерици, као забљеснути изненадном свјетлошћу зауставили смо дах, — Београд! Да ли је заиста дошао и тај час да се једном нађемо пред капијама нашега вољенога града» Да ли то заиста у њему грме наше и црвеноармејске пушке2!
И сви смо пожелели да се камион бар за тренутак заустави, да се снађемо и дођемо к себи у свечаном предаху пред тим првим свијетлим и мирним путоказима за Београд.
Ево, пред нама је тај град, симбол пропасти свих освајача и насилника, велики слободарски град толико пута нападан и рушен, па опет подизан скоро из пепела.
Нисмо се тих тренутака сјетили злогласне политикантске београдске чаршије, легла корупције и шпекулације, она није улазила у круг онога Београда који смо ми четири године на срцу носили борећи се по пустим каменитим чукама и снијежним беспућима,
Био је то пред нама онај наш борбени и бунтовни Београд, град наших првих слободарских протеста и подвига, пламених демонстрација и првих жртава које су и даље живјеле заједно с нама као непокорне заставе развијене у олуји...
Јурили смо све ближе граду и све нам се чинило да камион посустаје, није могао да ју-
' ри онако како је то хтјело и тражило наше
срце. И нисам о сјећао да сам
далеко од своје вољене Крајине У којој сам провео четири ратне године. Београд — ту је била и моја Крајина и она је читава данас била срцем везана за овај град у ко-
"ме се води пресудна битка. На улицама. овога
града боре се и моји млади земљаци, моји другови из основне школе са којима сам урезивао прва слова на школске клупе, Данас им они пишу славну историју по задимљеним улицама Београда.
Да, ту је и писмо мајке из Крајине упућено сину који се бори доље у граду. Потражићу га у његовој бригади, па кад онако гарав и знојав прочита лист, рећи ћу му да се што прије јави својој старој и да нагласи да јој пише из ослобођеног Београда, Мило ће бити старки и похвалиће се сваком у селу..,
Из дима и сумаглице пред нама, уз весео тутањ нашег мотора све је јасније изроњавао и ширио се пред нама Београд пун убојне грмљавине, и примицао се као распјевано и радосно остварење велике ратничке ·бајке,..
: Бранко ЋОПИЋ
ЂОРЂЕ АНДРЕЈЕВИЋ-КУН: Са аналфабетског
20 ОКТОБАР Е
а бајех |
«Ја је тамо негде иза Земуна кључала борба и грмели топови, док су се ослобођеним улицама Београда, кроз крш и лом тек минуле борбе, кретале одушевљене поворке људи, жена и омладине ин сливале се у огромну реку пред Вуковим спомеником, ко-
| Ја је као поплава притисла све
околне улице и пролазе.
Људи су се братимили, грлили и љубили, честитали једни другима празник слободе и засипали цвећем и љубављу јуначке борце наше и Црвене ар. мије, носећи их на рукама од раздраганости и среће. Народ је спонтано и од срца, на свој начин, захваљивао својим ослободиоцима, својим спасиоцима.
У 3 сата после подне, 21 октобра 1944, код Вуковог споменика, на старом зборном месту београдског пролетаријата, отпочео је величанствени митинг, први слободни митинг у ослођеном Београду, Пред огромном масом света говорили су ослободиоци Београда генераллајтнант Пеко Дапчевић и генерал-лајтнант Жданов, а затим др Синиша Станковић и др Благоје ' Нешковић, Њихови
' говори били су, поздрављени о«
по и иаиеиеиили
курса из времена
душевљеним клицањем херојској Црвеној армији · ослободитељки и нашој јуначкој На-
родноослободилачкој војсци, Титу и Стаљину и братству словенских народа.
На томе најрадоснијем з60Ру кога сам икад видео и кога човек никада не може заборавити због оних силних утисака из првих часова слободе, срео сам друга Владимира Дедијера и Чедомира Миндеровића. С њима је био и Борис Зихерл, Већ је тада било речи о покре тању једног листа, који би и«
мао изаћи У најкраће восме и коме је дан-два доцни! [а дован Зоговић дао име — 2
октобар“, лист у славу ослобођења Београда,
Влада Дедијер ми је ставио у задатак да хватам белешке са збора, а др Бранко Којић да стенографише говоре. Исте но„ћи нашли смо се у Штабу Првог корпуса на Дедињу.
Требало је да ја средим белешке а Бранко да хвата вести преко радио-апарата, Београд је био у тами. Струје није било. Електрична централа била је у квару. Пред нама је треперила оскудна _ светлост лојанице, У. ноћи су грмеле ек-
борби
- »— „=,
славе 20 ОКТОВи 24
____.____ на ннненнннинни
сплозије. Небо се на махове осветљавало као да је дан. Радио-апарат био је ћудљив. Вечито је нешто кркљао и шкрипао. Акумулатори су били сла. би. Човек је у оном непрекид“ ном крчању могао мало тога да разабере о вестима и ситуацији на фронтовима. .
У неко доба ноћи друг Зоговић ме је послао аутом до штампарије у Гробљанској У“ лици да предам један рукопис на слагање, На улици су нас заустављале ретке патроле и пошто смо знали знаке распо“ знавања пропуштале даље, Било је гадно ићи. Рупе и гомиле рушевина, Поједине улице морали смо обилазити, јер се кроз њих није могло проћи. Биле су затрпане блоковима порушених зграда. С леве стра• не од Саве, у даљини, кроз ноћ чули су се испрекидани митра“ љески рафали, Борба је тамо још увек кључала. У појединим деловима Београда одјекивали су усамљени пуцњи.
Штампарија се налазила на
почетку Гробљанске улице с.
десна У дворишту, Познавао сам је добро, јер смо истога данд пре подне тамо штампали летак — позив грађанима Бео« града на први слободни митинг,
У штампарији је било мрач= но. Радило се при оскудном светлу неколико свећа, Није било довољно радника, Петља« Ло се с ручним слогом и наба« дало слово по слово. Друг Ра дован је желео да се већ сутрадан појави лист, али са оваквим радом он се није могао ни сложити до сутрадан навече, а камоли отштампати: Па и само штампање било је велики
проблем, Струје није било и |
шнел-преса није могла да ради. Остао је једини ручни тигл, а штампање на њему једног листа од четири стране у 20.000 примерака трајало би најмање десетину дана. Ради тога су другови и одустали од штампања листа у овој штампарији.
Сутрадан, 22 октобра, прове- ·
ли смо у трагању за 4 другом штампар ом са ла ним мотором за произвођење електричне струје „где би се могла користити и шнел-преса, Некако пред подне дознали смо да се таква једна штампаРија налази у згради Поштанске штедионице, Отишли смо тамо. Штампарија је постојала, али радника није било. Тек предвече друг Дедијер је јавио да је таква једна штампарија са засебним мотором за елек-
+
>