20. октобар

2 ;; 7 > АРА И ~ > МА ВА

а ар.

= МА А

ма датума који су као застава чо- – мичу крупне снежне пахуљице и шарају фан“

трични погон пронађена у 'ЗаВоду за израду новчаница на Топчидеру. Стигао сам увече у

Завод. Зграда је била очувана, | штампарија у реду, радници на

окупу и управо су испробавали мотор. Он је бректао снажно, било је струје, електрично светло блештало је у згради и

« "могло се одмах започети са радом. 3 Одржали смо редакциски састанак, Били су присутни Борис Зихерл, Радован и Вера З0говић, Владимир Дедијер, Чедомир Миндеровић, Расподелили смо посао. Зихерл је писао о значају 20 октобра за наше народе и о даљим перспективама наше борбе. Радован је водио политички део листа, вести и преводе са руског, Влада је писао о учешћу Црвене

· армије у борбапма за Београд, „Чеда о великом митингу код Вуковог споменика и о ослобођењу Крагујевца, Вера је поред осталог радила и коректуру, а ја сам добио задатак да напишем чланак о комуналним проблемима Београда и да технички уредим лист. Радили смо до дубоко у ноћ. Мој чланак није био . добар и нисмо га штампали,

Спавали смо само неколико сати и опет се дали на посао. Радници су непрекидно слагали материјал ручним _— слогом, јер није било линотипа. Ишло је споро, али ипак брже него У, штампарији у Гробљанској У“ лици, Овде је било више рад“ ника и посао је текао органи"зованије, После подне, 23 октобра, било је већ нешто материјала сложено да смо могли отпочети са преломом. Ишло је споро, тешко и пипаво, Мењали смо наслове, изабирали слова, чекали нове рукописе и коректуру. Сав посао око листа био је готов у три сата после поноћи: све четири стране преломљене, извршена коректура и ревизија и рамови са готовим странама стављени У шнел-пресу. Само је и ту било муке. Морали смо најпре штампати наслов листа црвеном 6ојом, па онда опет засебно остали текст црном. То нам је оду“ зело скоро двоструко времена.

Кући сам дошао у 4 сата изјутра и легао да спавам. Прел подне сам _изишао на улицу. Већ и последњи бројеви „20 октобра", првог листа у осло“ бођеном Београду били су разграбљени од народа, жељног слободне и истините речи.

Ето, тако је спреман и у таКвим је условима изишао, пре две године, први број „20 октобра“. _ Милорад ГАЈИЋ

ата

Први пут откада посто-. је школе за ученике У привреди оне су У Земуну м Београду обухватиле 100%/; ученика

За годину дана раздано је народу бесплатно 24.567 позоришних улазница. Позориште је постало народна својина

5 8

„а

МЕ ми ас, “

7Ф

Не мислим да копље ја испустим ни утишам жарке мржње плам!

Памтим бодеж с млазевима густим,

памтим кад сам-умирао сам.

Ко да стиша крвав грч априла

кад смрт просу земљом смијех свој!

Ко да сунцу не рашири крила — уз бок стане мајци далекој!

Зар у тугу зардст сред пораза,

у срамоти умирати жив!

Земљо! Нисам за тај живот празан гдје те кољу и кад ниси крив!

Нисам! Нисам! Грчим срце често: дај разнеси прљав мутљаг, дај! У том калу није теби мјесто кроз вихоре младост узвитлај!

Земљо, ево! Газим мраком густим шума твојих и већ нисам сам.

= Не мислим да копље ја испустим

ни утишам жарке мржње плам!..

(1941) Душан КОСТИЋ

)

ЂОРЂЕ АНДРЕЈЕВИЋ-КУН: На застанку (скица)

вечанства, народа или једног гра- _ гастичне слике. Свеједно, пролеће или зима,

да. Они се вијоре изнад бурних

"фр таласа времена и трајања, у чијим

недрима постојано и крваво сазре-

ва историја, То су дани прелома,

преображаја, дани — симболи, дани — заставе. Пија“

Има их који припадају читавом човечанству. Такав је био 14 јули 1789 године, када је париски народ срушио Бастиљу, ТУ бусију средњевековног робовања, Тај датум скоро сто педесет година био је дан слободе, симбол и застава, јер је значио да ће морати пасти и све остале бастиље — и оне су заиста и пале, и да им нема спаса, ако их где год још има. Такав је, данас, 25 овтобар — 7 новембар 1917 године у Петрограду онда, данас Лењинграду, управо она знаменита ноћ пред зору када је, у полуосветљеној соби до сале у којој су заседавали Совјети, велики Лењин чекао и сачекао да падне одлука — његова генијална, судбоносна замисао — о преузимању власти у џиновској Русији од стране радника, сељака и војника, који су једино хтели мир, земљу и бољи живот за себе и за све људе широм земљине кугле. Лик нашег модерног доба преображавао се те ноћи. Тога часа, било је јасно да је, дотада паћеничко, радно човечанство узимало крму историје у своје руке, и да није хтело више да буде, да није више било ни, чији роб. То је још значило — и то је било јасно и пријатељима и непријатељима великог Октобра — да на свету неће бити мира све дотле док на земљи буде било и једног узурпатора и експлоататора. Јер нема револуције која није успела, Постоје само њене осцилације. „Локомотива“ историје зна само за предах и маневрисања; она не зна за слом. За слом знају само непријатељи човечанства.

Има датума — застава који припадају само једном народу. Таква је наша 1804 година, почетак првог српског устанка. Али су и ти датуми значајни зато што везују поједине народе за општи ток историје човечанства, и само кратковиди могу да сумњају да наша 1804 није наставак 1789, зато што шумадиски сељаци, веле они, нису читали Русоовљев „Дру“ штвени уговор“, нити су могли да чују говоре Робеспјера и Сен-Жиста у Конвенту. Ду“ бљи су, међутим, корени народних буна, устанака и револуција, Разлози њихови не налазе се једино у књигама. Дух који их покреће то је сам живот народа и несносне прилике У којима се налази, а свест једне епохе много је

"шира од формула сажетих У извесним њеним

списима, Та нова свест о слободи која је одјекнула оних година широм Европе као и свест о неминовности борбе ради њеног постизања, у нашем мукотрпном и тада неписменом народу изразила се У народној усменој песми, и то

једноставним речима, уклесаним као У камену:'

Ту кнезови нису ради кавзи, Ал“ је рада сиротиња раја...

Три године непоштедне ослободилачке борбе наших народа за време овог другог светског рата пружају нам дивну прилику да схватимо оно што нам је често изгледало право чудо у историји: како се то голоруки народ диже на устанак, и како то, у неравној борби са силницима, увек, на крају, он побеђује,

„Има датума који припадају само једноме граду. Или тако само изгледа, Реч је овде о Београду, о нашем граду. Једнога дана биће јасно свима да су два датума, тесно везана баш за наш град, 27 март, дан његове вели чанствене буне, и 20 октобар, дан његове нове слободе, дан његовог истинског ослобођења, два најлепша поглавља из грандиозне и болне епопеје борбе малих европских народа против фашизма и победе над њим, јер се, између та два датума, налази недостижна и дивна наВодноослободилачка борба наших народа, која је бодрила и служила за пример свим малим народима поробљене Европе, како се бори и умире за слободу, и како се побеђује.

Једнога дана биће јасно то свима, Једнога дана, кад ишчезну детаљи и ситнице, и легну страсти, кад се одвоји кукољ од пшенице, кад време размрси главно од споредног, битно од површног, трајно од пролазног, кад историја и наших дана пређе донекле у легенду, кад историја постане непатворена истина, и једноставна као закон, једнога дана биће јасно свима, и наша деца и деца наше деце, и деца свих народа, учиће о Београду као о легендарном граду, који је У најсуморнијем часу

| "европске историје, 1941 године, први дао сиг-

нал за борбу малим народима. против фаши-

· ама, сигнал да не треба чекати, да се не сме-

ју плашити ни зајвећих жртава У тој борби, да

· никад није рано за борбу за. слободу, да је

нико никоме неће поклонити, и да је град на ставама Саве и Дунава, град коме ни кошаве ни ратне олује не могу никад да дохакају, први и повео ту неравну и непоштедну борбу без обзира на жртве, и, кроз ту борбу, дао пример да победа над фашизмом само је онда истинска победа, ако је истовремено победа и

· над спољним непријатељем и над домаћим 8зло-

творима,

Чини ми се да чујем глас будуће учите-.

љице, У основној смо школи, на часу истори“ је, Биће тад пролећно јутро — „или зимско предвечерје, свеједно. У учионици је пространо, светло, топло и угодно. Жуљевите руке, крампе и машине преобразиле су већ лик Европе, Градови ђикљају свакога дана као витак де. чак за спрат у небо виши, Заборавиће се на патње, на рат, на окупацију. На порушене градове, на спаљена села, на клања, на мучења и умирања по зтворима и логорима. Неће се знати више за звер-Хитлера, за каму, за слом. Ни за стид као данас што се Баш-челици још називају људима. Наступиће најзад дани када ће се моћи говорити о фашизму као о нечем давнопрошлом, Као што ми данас говоримо о људождерству или о куги,

Чини ми се да чујем глас будуће учитељи“ це, Биће пролећно јутро, рекао сам. Прозори су широм отворени, са расцветаних топола меко веју прашници, улећу кроз прозор и падају на занесене дечије главе, Не, можда ће бити зимско предвечерје, Крај тавних окана про.

у учионици је пространо, светло, топло и утодно, Чујем глас будуће учитељице. Она говори неким страним језиком, али је ја, не знам како, срцем или духом, разумем:

„и. А тада је опет У Европи настао страшан покор, други светски рат. Шака силника и бездушника изазвали су ратни пожар. Они су хтели да загосподаре светом, да поробе све народе, и да их униште, ако им се не покоре и не буду хтели да раде за њих као роботи,

Они су се називали нацисти и фашисти. Успели су да опчине и заведу свој многобројан народ, и те дивље хорде, наоружане до зуба, стале су да упадају редом у земље, палили градове и села, харали, убијали недужне људе, њихове жене и њихову децу, То су постали зверови У људском облику, Тиранија и страх завладали су над готово читавом Европом. Мукла тиши“ на и густа тмина обавијали су то некада срце културе и слободе.

Био је дошао ред и на једну земљу, у којој је мучно живело неколико малих народа, али који су изнад свега волели слободу. Кроз ту земљу протичу две велике и лепе реке, и на њиховим ставама налази се главни град ове земље. Он је знао од искони да. одолева најездама. У њему је била из целе земље оку: пљена њена дична, слободољубива и храбра омладина, која је осећала јаде и болове свога народа, и борила се и увек радила за његово

добро,

Тамне сенке и ужас фашизма требало је да наткриле и ову земљу. Јер најглавнијем фашисти, који се звао Хитлер — не морате, де“ цо, запамтити његово име — били су потребни њено жито, њени рудници и њени путеви, за , његова даља освајања. У том граду нашло се рђавих људи — нељуди, као што их је тада било свуда, који су за мало пара хтели да продаду своју земљу. И онда је читав тај град, његова омладина, и цела земља за њиме, устао и повикао, упркос страдања која су га чекала; „Боље и борба, и патње, и смрт, него ли роп“ ство!“ Задрхтао је у својој јазбини звер-Хитлер. Осетио је да се нешто ново десило. Досада се он борио са владама држава, где се увек нашло издајника, те је он, лако, путем интрига, освајао земље, А сада против њега устају народи. Разбеснео се од немоћи и наредио својим гвозденим птичуринама да сруче на тај дрски град пламен и челик, како би га уни“ штио и задао му страх. А са својим силним Ди“ визијама навалио је одмах на ту земљу, прешао преко њених равница, сјурио се на њене градове, али најбољи синови те земље пођоше у врлетне планине и започеше борбу и одмазду.

Онда се избезумљена хорда фашиста баци на огромну земљу на Истоку, У којој су мир“ но живели, збратимљени, многи народи, госпо“ дари своје сопствене судбине и који су изгра« бивали своју богату и плодну земљу, срећни и задовољни, под мудрим руководством сво-о га великог сина Стаљина.(Дечји гласови: „Знамо, знамо“.) Палили су и харали ту дивну земљу, али им је ту био и гроб, Код града на великој реци Волги, широкој као руски човек, код града који се зове Стаљинград, била је запечаћена судбина фашистичких ајкула.

У земљи кроз коју теку оне две дивне ре“ ке њени најбољи синови, међу којима је био нарочито један, уман и племенит син свога народа, кога су рђави људи те земље прогонили, најбољи међу најбољима (неки дечији гласови: „Тито, Тито!“), започели су љуту бор“ бу против завојевача, Нису му више дали ми« ра. Рушили су пруге, подизали мостове у ва здух, нападали га са свих страна, освајали градове, оснивали нову државу. Очи свих малих европских народа биле су упрте у те храбре борце. Њеухови синови стали су да се угледају на ове хероје, и, како су знали и умели, и они отпочеше борбу против завојевача и фашистичких зверова,

У тој величанственој борби прођоше три године, Фашисти су били до ногу потучени, Победоносна Црвена армија — тако се зове војска оне огромне земље на Волги — прешла је силне реке и спустила се муњевитом брзи“ ном на Дунав, Била је то чудна, нова војска. То нису били освајачи. Они су малим народима доносили слободу, бољи живот и лепшу, срећнију будућност, Кад су угледали оне храбре, несаломиве борце из Титове земље, они су их загрлили, заплакавши од среће што виде да на земљи има тако дивних и ненадмашних људи. Заједно са њима, они су пошли да вра• те слободу и њиховом главном граду, који је три године пре тога, онако храбро, не плашећи се страдања ни смрти, довикнуо фашистима: „Не плашимо се ваших дивљих хорди, ни ваших гвоздених птичурина које сеју страх и смрт, Не дамо своју слободу!“ И тако су

· збратимљени, црвеноармејац и партизан — та»

ко су се називали ти храбри борци —, гонећи пораженог непријатеља својим машинкама и каћушама, донели у срчани и неустрашиви град на ставама Саве и Дунава нову, народну слоч боду.

Та земља зове се Југославија, а тај град Београд. Запамтите, децо, и два датума: 27 март 1941, јер тога дана затреперио је зрак наде над пораженом Европом, да слобода није још мртва за мале народе, и 20 октобар 1944, јер је тога дана била утврђена права победа У овој земљи, победа и над спољним непријате» љем и над домаћим злотворима, који пре тога нису дали да у миру и срећи живе њени на-

"роди, То је био пример који су послушали за«

тим сви мали и велики народи Европе...“ Зазврјало је звонце, Био је крај часа, Деца су и нехотице запљескала. Тако ће се, једнога дана, кад више истине и правде буде владало на земљи, у свим шко лама света, говорити о нашој земљи, о нашем

граду, о нашим датумима — заставама. Душан МАТИЋ