20. октобар
ЦРВЕНИ КУТИЋ СИНДИКАЛНЕ ПОДРУЖНИЦЕ У ФАБРИЦИ ШЕЋЕРА
· Првени нутићи по прелузељима Београда
У току мајске етапе такмичења у низу београд ских цредузећа отворени су црвени кутићи који служе за одмор, забаву, разоноду и КУЛтурно · просветно — уздизање радних маса,
По угледу на црвене кутиће по фабрикама Совјетског Са: _веза, у којима после напорног рада радник може да нађе свој одмор, уређени су црвени кутићи и по нашим фабрикама. У првеним кутићима може да се налази библиотека, из
о ДДСЛОКНОЖОК ПОДНЕ
светиљке посматрао је
бб на стуб уличне ._првомајску параду. Ра-
529, е га никада таквог нисам
н
видео, Био је миран као и увек, није клицао као људи поред њега, али очи, чији поглед некада нису могли да издрже ни професори, ни многи његови другови, данас су говориле више него одушевљени усклици гледалаца и људи из поворке. Ђока је био усхићен, срећан, занесен... Пришао сам му. Једва ме је и приметио.
— А, то си ти, — рече и поглед му опет одлута ка поворци, Као да нас није делило пет година растанка, Као да смо до јуче били заједно.
Боре на његовом лицу биле су урезане нешто дубље него пре пет година. Црте као да су се још више изоштриле, а мишићи доњих вилица постали још развијенији,
Дуго је стајао тако без речи, гледајући последње редове 0душевљених манифестаната. Када и последњи човек из ша-
___рене, живописне поворке зађе р за угао, тек тада ми се обра| ти, Као да се пренуо из сна. — Е, ти си то! Па, како сир
"Шта радиш»
Овога пута видех да га је сусрет заиста обрадовао. По_Босмо према Калемегдану. Ми-
___рис процвалих кестенова ш» СТ рио се по парку. Доле на С» и ви хуктао је моторњак. Док су се несташна деца » грала око клупе, ми смо поче__ли да оживљавамо наново ђач__ке дане и успомене протеклих _ година. Ђока је причао о се би и о својим доживљајима из ___борбе.
____Сетих се узбуђења са којим ___ је посматрао поворку и запи___тах га:
— А ти као да ме мало час ниси ни приметио»
____- Знаш, мислио сам на | оца! Није лако објаснити то У _ неколико речи... Пре пар ми___нута био сам узбуђен више него икада у свом животу. ____Ућутавши, превуче дланом __преко чела избразданог сит___ним кратким борама. Повета__рац се уплете у његове црне, ___ меке власи, ишаране ретком ____белином на слепоочницама, Ђо__ка их заглади и уздахнувши _отпоче да прича. ____- Знах, како сам дуго же__лео да видим овај дан про_ слављен овако као данас! Пр__ви мај. То је био у мојој по___родици највећи празник. Празник мога оца, Мој отац... Мо• ___жда га се не сећаш... Висок, ___ прав, дугих белих бркова, про__ сељ, гордога чела и "тешкоћ
које ће сваки радник моћи да узме на читање лаку забавну лектиру, затим шах, радио, фотографије, цртежи, пароле, графикони и сто за пинг-понг. Уколико простор дозвољава, по црвеним кутићима се одр: жавају предавања, концерти и разне _ културно - просветне приредбе. Међутим, главна намена сцрвених кутића је да служе за одмор и разоноду радника н намештеника. Црвени кутићи морају да буду украшени и Угодни, да делују освежавајуће, да буду
проницљивог погледа. Онај ко га није познавао рекао би да је груб и строг. Он је то заиста био, али је у породици У мео да своју строгост ублажи дирљивом очинском нежно“ шћу, Био је ћутљив, али се У век осећало да иза онога што је рекао стоји још много недореченог, намерно прећутаног. Снажан је бир. Умео је да влада собом. Тиме се истицао међу својим друговима. Поштовали су га, тражили од њега савет. А послодавац га се бојао. У штрајковима је био увек први... Први мај... Ето, тај дан ме највише потсећа на ње га.. У нашој породици није било празника, не само због тога што нисмо имали чиме да их прославимо, јер би се за ту прилику и код нас скрпило нешто новаца, већ је то било ње гово начело. Често га је мај« ка прекоревала.
— Хтела бих да као и остали свет славим Божић, Ускрс им друге празнике, а ти...
— Можеш, одговарао је, али ја нећу, јер то моји празници нису.
— Тешко мени, безбожвик, — вајкала се мајка, крстила се окренута леђима оцу, док се он смејао,
Свршавало се увек очевом победом, Празновања није било. М ја сам често пожелео да као и остала деца на благдан обучем ново одело, идем У биоскоп или позориште, да се о Ускрсу куцам јајетом с дру“ говима, али сам постепено навикао да немамо празника. Са мо је мајка због тога патила,
Ипак, једна празник се славио у нашој породици, Први мај.
У рано јутро отац је устајао, дуго трљао крај бунара своје маљаве, проседе старачке груди, прскајући се свежом, тек извађеном водом. Затим је у лазио у кућу, брисао се, облачио чисту кошуљу и једино празнично одело, које је чувано у расклиматаном орману само за тај дан.
Све је то отац радио полако, достојанствено. Свечан као сељак у празничне дане када облачи своје ново сукнено рухо да би пошао у цркву. Отац се није спремао за цркву. Попио би кафу, дотерао и завио бркове, узимао своју дебелу дреновачу и, ослањајући се на њу; излазио на улицу. Ја сам се искрадао из куће да бих видео поворку. 2
Људи збијени око црвене заставе приближавали су се пе
ЦРВЕНИ КУТИЋ СИНДИКАЛНЕ ПОДРУЖНИЦЕ ПИВАРЕ >7 ЈУЛИ«
снабдевени свим дневним ни недељним листовима, чиме ће да омогуће радном човеку за: довољство У одмору.
Средства за организовање и украшавање црвених кутића црпу се из новооснованог фонда руководства,
Број црвених кугића у Београду није велики не само збот тога што су гедостајале просторије или није било до воњно средстава за њихову гпрему, већ добрим делом и због тога што управни одбори
вајући. Отац је био на челу поворке са неколицином старијих радника. Корачао је лагано, поштапајући се, уздигну“ те главе, са дрско упереним погледом на пролазнике по тротоарима, Чинило ми се да је постајао много виши него што је, да је својом појавом наткриљавао целу поворку. Видео сам у њему неку неописиву снагу, а његово старо, изборано лице, изгледало ми је много лепше и млађе.
Брзо су градске ћифте спуштале капке на дућанима. Плашљиво се склањали пролазни ци са плочника, како власти не би помислиле да они, не дај боже, олобравају овакве „изгреде“. Дебеле грађанке крстиле су се кришом. А ми дечаци радовали смо се.
Волео сам те поворке, дивио се оцу и желео да и ја будем као он, да корачам гордо поред заставе, и да певам,
Од једног до другог радничког насеља поворка је постајала све дужа, Градски пандури увек су нашли по неки изговор да би се на време удаљили са улица кроз које пролази поворка. Наоружани жандарми посматрали су испод ока масу, дошаптавали се, стрепили и били непозвани пратиоци ових свечаности, упозоравајући стално на своје присуство,
По који новајлија, на коме су висиле прешироке жандармске чакшире и ландарао кундак пушке са предугим кајшем, приближавао би се поворци,
. — Бре, браћо, не дижите галаму. Не буните се на власт, — говорио би.
Брзо би га ућуткали.
— Ћути, плаћениче! Каква смо ми браћа. Гледај ти своја посла.
А глупо жандармско лице зацрвенело би се и нестајало међу рмама, да, можда,
оз десетину минута излије свој бес ударцима кундака.
Ретко су се такве поворке разилазиле у миру, Ако би дошло до гужве н пуцања, ми дечаци бежали би кућама. Мајка је кршила руке, склањала ме и затварала у собу и чекала. Ако се отац не врати до подне, она је умотавала нешто хране У белу мараму и одлазила.
Када се поворка доврши без гужве и људи се разићу, долазио је и отац кући уморан али радостан, ведар мн срећан. Чини ми се да су то били је-
дини часови задовољства у ње
говом животу. Седао је на столицу, помиловао би ме по коси, ћаскао са мајком и најзад
синдикалних подружница и управе предузећа нису покло" нили црвеним кутићима довољну пажњу. Међутим, због улоге коју имају црвени кутићи треба их организовати и опремити У свим оним предузећима у којима не постоје раднички клубови, јер Ћ: се на тај начин потпомоћи и културнопросветно уздизање радних слојева и осигураће се кутак с коме ће радник моћи да се пријатно осећа, одмарајући се у свом слободном времену,
от
се _ приближно постављеном столу. Тога дана мати није радила, Радило се један дан раније или је мајка искористила очево отсуство да доврши 3аостале послове, После ручка, отац би изишао испред куће, запалио лулу и до вечери пушио, о нечему размишљао са задовољним осмехом на лицу. Сутрадан би одлазио на посао, као да јуче није било никакве свечаности. .
А онда када су те првомајске прославе биле ометане од жандарма, отац је долазио пз-
гужвана и нрљава одела, Јељ
|)
сала
~
1
— да 2 и ке Џ мај | са урин 4 а а У Ми и
међу људе поставит на сто.
— бјежи, туго,
залуд мријућ гризе душом злом.
__ Разриј,
међу људе поставит на сто.
из пустиње нов се диже град,
свијетла ова мрак сажижу скроз.
“=
"ном се вратио без штапа и капе, рашчешљаних и опуштених бркова.
_ — Гадови, не дају нам ни тај један дан да прославимо на миру. Боје нас се..
Онда би се насмејао...
— Боје се. Па и треба да се боје. Шаљу полицију да нас растури! Зашто Зато што нас је из године у годину све више. Мајка и ја стајали би поред његове столице, слушали и ћутали. Али ни тада отац није био нерасположен. Чинило се
„ОСНОВНИ ЗАДАТАК НАРОДНОГ ФРОНТА ЈЕ ДАНАС ДА МОБИЛИШЕ НАРОДНЕ МАСЕ У БОРБУ ЗА ОСТВАРЕЊЕ ПЕТОГОДИШЊЕГ ПЛАНА“, КАРДЕЉ,
НИВО КАРАМАТИЈЕВИЋ: Радови на Теразијама
Кажу — сва ће сунца спустит с неба
Срећу младу, радост, све што са звијезда скинути на тло.
И прољеће проблистаће оком с њоме мраже клет!. И знаш — све се мијења хитрим скоком.
стари дани промичу потоком =екразитом кад пробисмо лед.
Свијет стари — у процјепу змија, Добјена је крвава кошија!
друже, брда — нек зашија кроз тунеле живот снагом Кажу — сва ће сунца спустит с неба
Срећу младу, радост, све што треба свима с раја скинути на тло,
треба
свом!
Кажу... биће... очи бреме носе:
'ил рјекама мостови пркосе; видиш чете радне, пруге што се по свој земљи разастиру сад!
Биће, биће — стварност снове кроји, Куд погледаш: свуд ничу хероји!
Пружи руке — гле, под паром стоји препун угља бановићки воз!...
Душан КОСТИЋ
као да је задовољан што је до шло до сукоба са жандармима. Остатаж дана проводио је као и раније са лулом у зубима, размишљајући. |
„Када сам данас посматрао Првомајску параду, мислио сам на свога оца. Чинило ми се да га видим опет уздигнута чела, са штапом у руци, како наткриљава поворку.
Горд је био мој отац. Он ме је научио да мрзим и да се борим. Када сам се 1941 опра штао од њега одлазећи са дру: говима, у његовом оку није било суза,
— Сине, бори се за оно што сам ја целог живота прижељкивао. Жао ми је што не могу да пођем и ја, али остарело се, ноге издале... А ти, осветлај 0цу образ.
То је био наш последњи раз-
говор. Мајка ми је причала о његовој смрти, Једног дана дошли су Немци да би га узе“ ли за таоца. Због мене. Тада је опет обукао своје свечано 0 дело, узео штап и изишао подигнуте главе. Мати је плака ла. _— Не плачи, рекао јој је Доста смо и живели. Мени по“ вратка нема, то треба да знаш. И — не жали. :
Немци су скакутали око ње га, а он је, вишљи од свих, корачао прав и достојанствен. Неколико дана доцније, мајка је дознала да је стрељан, Ја знам да је и тада, пред напереним пушкама, стојао смело | усправно...
Ето то ти је прича о моме оцу, Данас сам га поново В# део у поворци.
Брана ВУЧКОВИЋ ,
оу јода
.