20. октобар
%
Пар | узети Београд и за два месеца ући
· остале трупе опколиле су град, у полукруг,
Наставак
тари писци тврде да је Мехмед П полазећи на Београд рекао: „Као што је један бог на небу тако треба да буде и један цар на земљи“ и да се заклео пророковом брадом да ће за две недеље У Будим. град освоји ар Дурсун бег, Мехмедов — спреми све што му је било песен "за његово заузимање, како и пристоји султану. Прибавио је топове и опсадне машине које су страхоту бљувале, а са дунавске стране наредио је да се "спреме бродови... Победоносни стегови почеше да · се лепршају као пламенови победе. Крете се побеИна ројека већа и многобројнија него морски
по Врачарским брежуљцима разап бројни шатори турске војске. ере атер. поље нут је био на неком брду на домаку града, највероватније изнад Ташмајдана, на месту где почиње зидање музејске четврти. Око султановог затора положаје је заузела најбоља јаничарска војска, а
од Ду-
5
; „И намисливши султан да тај пише турски истори
нава до Саве.
Као пуна капа овај град стај |
га | д стајаше у њихевој средини, продужава Дурсун бег. Издаде се нар г=дба. да ступе у акцију топови, бацачи камена и машине за прављење продора на бедемима“.
Све је било спремљено, за неодољу
Немачки и италијански вештаци за ватрена ору жја, у турској служби, управљали су топовима. Подигнуто је неколико магацина за храну и џебану. Црква Свете Магдалене, која је била једну миљу удаљена од града претворена је у барутану. саграђене су воденице да мељу жито и пећи да пеку тајин за војску. Да би се толика војска могла издржавати свима путовима који воде у Београд пристизали су каравани камила, коња и магаради натоварених заиром. По казивању неких старих хроничара султан је чак био повео са собом и мноштво лепих робиња да њима примами браниоце града, а стотине гладних паса довучене су да прождиру мртва телеса после битке.
„Као пчеле из кошнице, — каже турски летописац Коџа Ефендија, — турски војници навалили су у ројевима на Београд“.
Бомбардовање је трајело дању и ноћу без престанка. Тешки топови тукли су градске куле и зидине, а: остали су убацивали у град усијану камену ћулад,
Султан је, међутим, учинио једну тактичку гтрешку. Мако му је румелијски беглербег Даија Караџа предлагао да један део војске пребаци преко Саве и Дунава и на тај начин спречи пристизање помоћи он то није учинио. Томе су се противиле неке војне ставештине, свакако оне одређене за прелаз, највероватније зато што су се бојале да на другој страни воде не изостану приликом пљачке трада којој су се надали. М тако су са водене стране Београд огпзасале само турске лађе, којих је по неким казивањима било две стотине, али та цифра изгледа претерана.
њ
Од европских владара само је папа Каликст Ш стварно радио на срганизсвању рата против Турака. Пепство је у оно време било држава у пуном тадашњем смислу те речи, али су се његови интереси разликовали од интереса феудалних владара, па чак и сд интереса бискупа феудалаца, утолико што нису.били везани само за земље којима је папа непосредно владао, већ и за сву хришћанску Европу. И због тога, док су други династи гледали да се извуку и надали. се да ће њихове државе и државице рат некако мимсићи, папа се трудио да организује општу одбрану од муслиманске најезде.
Видевши да феудални владари не одговарају на његоге лстиге Калекет И лошао је на мисао да се обрати. непсередно злирским „народним масама.. Ово није учинио преко бискупа, који су и сами Сили постив рата, вел посредством просјачких калуђерских ретста, који онда нису имали својих имања већ су живели ол народне милостиње. Због тога су
се кгтелички кал би размилели по Европи да скупљају деобоовсљие а нови крсташки рат, сасвим различит од не пашњих крсташких ратова
У којима је углавнсм учссетвовало племство. овоме послу био је
Главни папич погеренит У калуђср фрањевац Јоган Капистртнеки, један сд најфагстечиијих бранилапа католицизма свога времена. Босстног и са дрвеним крстом у руци Кгпи-
странски је тшо из мгста у место пешке и проповедао „свети рат“ међу простим пуксм. У Бечу иза цркве Светог Стевага и сгл показују место одакле је сн пезивао верне да пођу у одбрану Београда од Турака.
идеја заједничке борбе рали одбране европске културе сд отоманских завојевача нашла је код народа много већи одјек него код властеле. Пре света верски осећаји надодни били су много искренији него лицесмерна побожност племства, а затим и народна' љубав према родној земљи била је много дубља и непосреднија. Због тога за крстом калуђера Капистранског нису пошла моћна феудална господа пи војсковође по занату. Њих нису привлачили папини опроштаји грехова, издашно обећавани сваком добровољцу, јер су они те опроштаје могли за мале новце да добију у својим замковима.
Ватрена реч Капистранског подигла је „само сиротињу и голотињу“ како је записао један очевидац и учесник. У рат су први пут у Средњем веку масовно пошли мајстори и сељаци, ђаци, просјаци, сеоски попови и калуђери, непрегледна шарена гомила у којој је било стараџа и деце, Немаца и Француза, Италијана и Мађара, нашег народа и људи из свих суседних земаља.
Јован Капистрански, мали мршави калуђер, са калотом на врху темена, у дугој мантији опасаној конопцем, босоногт, ставио се на чело те велике војске, далеко веће од свих владалачких најамничких војски хришћанске Европе онога времена. и
,20 ОКТОБРА“
чео далеко од Торалбе, али убрзо јој се примакао. У селу се распоредио батаљон који је отступао. гомандант, млад, невојничког облика капетан, рекао је сељацима:
_ ми ништа не кријемо. они — топове и авионе. Али руке праве
имамо само руке, а топове и
авионе. И руке ће решити спор, у коме је правда.
уз нас. Вече је било тихо, војници су пролазили ули-
а цама, девојке су се тихо смејале, И само су лиц била бледа. као да су сви — и војници, и сељаци == одболовали, те сада почиње оздрављење.
Капетан је пришао Арасели. Био је једноставан, "весео, волео да се смеје. Само по нежном поштовању, које се провлачило кроз њему упућене шале другова, видело се да је он добар, храбар официр. Девојке су певале: „Ти желиш да одједном сине Светлост у двема одајама7
“7 ти желиш да одједном туку
два срца У грудима2“...
; ан Монтекин рекао је Арасели; пи смо овамо дошли преваливши брда. На
асле маслине, Сада их нема: посекоша
ИЕ На бомбе. Кад бисте знали како је ЛЕ шко посматрати мртво дрвеће, кад бита А 5 не је тешко остављати брда непријатељу З 4: ничега нема — само камен и маслине, а а тешко!... Фашисти не жале маслине. А ко год жали дрвеће, тај не жали ни људе.
— јесте ли им ви живели У брдимаг — упита Арасели. :
— Не; ја сам из Мадрида, студент. и он је тихо запевао танким гласом:
„Ко је раван, ко је раван , мадридскоме становништву
| ши
— ја сам студирао филозофију, — рекао је к петан. — Боже, колико је 26 било глупо! Али зар сам знао да ћу командовати батаљоном7
— А зар је неко знао шта га чекат — одговорила је Арасели.
— Ваљало је знати! Ваљало је! За незнање главно, дуго.
— Ми ћемо платити, шта није дуже од живота.
мање скуп. #и ПИЈЕ истина! Он је скупљи од свега на све-
| он нема ни почетка, ни краја. У ска неколико. дана Арасели је црвенећи ре-
— рече капетан отсечно. се плаћа скупо и, што је
— рекла је Арасели. — НиА он је кратак и није
_ Пораз под ће
маса народа, без правих војсковођа, без исправног оружја кренула је за њим да брани Београд од Мехмеда „Освајача“ који је имао стотине топова и знатно више наоружаних бораца. Већи део војске Капистранског био је наоружан моткама, кочевима, сабљама и праћкама.
папин легат кардинал де Санто Анђело и Јован Хуњади, који су имали да окупе не владаре са њиховим трупама нису постигли никакав успех. У другој недељи јула, кад је Мехмед већ увелико тукао Београд Хуњади је још чекао у Сегедину са неколико хиљада људи које је једва одржавао на окупу. Од све мађарске властеле помоћ су му послала само двојица.
У најкритичнијем часу стигао је, међутим, Јован Капистрански са масама својих добровољаца. под његовим и Хуњадијевим воћством кренула је 14 јула из Сланкамена према Београду добровољач» ка војска која је бројала око 60.000 људи.
Хуњади је код Сланкамена био покупио око двеста дунавских шајки и неколико већих бродова. Све их је натоварио храном, оружјем и пробраним војницима вичним борби на води. За шајкаше су узети Мачвани и Славонци. Док су се шајке и бродови спуштали препуни низ Дунав, остала маса добровољаца кренула је поред њих пешке једном и другом обалом.
Предвиђајући овај напад Турци су пред Београдом својим галијама потпуно били затворили Дунав. Да би кордон био што јачи и да би га нападачи што теже пробили све турске лађе повезане су биле ланцима и ленгерисане за дунавско дно,
Мачвански и славонски шајкаши ипак су јуришали на турске галије. Сувоземна војска са обала помагала им је колико је могла. Настала је страшна борба. Турци су у почетку са презрењем гледали на лаке шајке нападача, али кад су видели са каквом су жестином нападнути, поколебали су се. Пуцњава топова са обе стране проломила је ваздух. Они ланци којима су турске галије биле повезане само су им сметали. Чинили су их непокретним за борбу, јер су шајке врло спретно и брзо маневрисале око њих., у
Хришћанима најзад пође за руком да покидају твоздени ланац којим су турски бродови били повезани и да се измешају са њима. У бојном метежу који је настао чуо се с времена на време језиви Капистранов глас како са обале призива Христа дижући високо свој огромни дрвени крст.
У најотсуднијем часу, док се још није знало на којој је страни победа, појавило се Турцима с леђа четрдесет лађа које су Београђани били опремили и послали у помоћ Хуњадију и Крсташима. Тада је огорчење борбе достигло врхунац. Једна турска галија, погођена топовским метком, почела је да тоне. Шајкаши су стали ускакати у најближе турске бродове. У тај пар баш одјекнула је страховита детонација. Највећа Хуњадијева лађа, која је носила муницију експлодирала је, али ни то није збунило шајкаше. Борба је трајала пуних пет сати. Једна за другом потопљене су још две турске галије. Четири. друге шајкаши су успели да освоје.
После тога хришћанској војсци био је отворен пут до Београда. За кратко време и сви остали турски бродови уништени су. 5
по тврђењу савременог турског писца Дурсун бега султанових бродова било је двапут мање него противничких, па су зато морали подлећи као што
утовавети:
и пословица каже: „две лисице им лаву доста“, Али Турци, додаје Дурсун бет, тслико певерника сручише у Дунав да је река од крви крвава потекла.
Пораз на Дунаву страховито је разбеснео султана, ма да његова сила тиме јеш није била сломљена. Са сувоземне стране Београд је био опседнут главним турским снагама, далеко јачим и спремнијим од оних које су Београду долазиле у помоћ. Зато султан нареди да се оштећене лађе попале, па да се још већом снагом настави бомбардовање града.
„Каква је то борба била и каква је све довијања Турчин употребљавао кити су очи човечије икад дотле виделе, нити људски ум може замислити“ тврдио је Хуњади у једноме писму Владиславу тари. На) сличан начин страхоте опсаде претерује и Немац Бехајм који је учествовао у одбрани Беотрада као добровољац, Он је борбу описао у стиховима у којима тврди да је читав облак стрела летео над Београдом. Стреле су се, вели он, као слама могле купити по вароши, а једнога врапца, који се био усудио да се дигне изнад београдских кровова нашли су после прострељена трима турским стрелама — тврди он,
Хуњади је брзо увидео да се само добром одбраном град не може спасти. Требало је прећи у напад, али за то није било довољно уређене војске. Добровољци су, међутим, непрестано стизали У Земун, али неуређене гомиле нису биле вичне борби на отвореном пољу по ондашњим војним правилима.
пп им
'
— ја више нисам Арасели Саенс, сада сам Арасели Саенс — Монтекин.
Отац се није изненадио. Капетан му се свидео.
Мсте ноћи узбуна проструја Торалбом. Непријатељ је силазио с.брда. Бомбе су падале на куће. На равничицама с маслинама фашисти су наместили митраљезе и тукли село. На улицама — неред, вика, ужас. Капетан Монтекин одјурио је у штаб, жена је трчала за њим. Начелник штаба батаљона ишчезао је:
— Нисам ја бадава хтео да га ухапсим! — узвикнуо је Монтекин — Сада они знају колико нас има и колико оскудева у пушкама.
Бацио је све људе, који су ту били, у борбу и сам отрчао с њима, не опростивши се са женом,
Арасели је остала сама у штабу. Покушала је да дозове суседне јединице у помоћ, покушала је да окупи сељаке. А бомбе су експлодирале на улицама, и митраљез је штектао, и требало је превијати рањенике. И баш онда кад је војни телефон најзад одговорио, кад су сељаци с ловачким пушкама и секирама потрчали према, ивици села, и кад су преплашене девојке дошле да помогну Арасели, — лајтнант, капетанов друг. упао је у штаб, зграбио Арасели, ништа, није објаснио, пије јој дао времена да оде оцу, убацио њу у аутомобил и потерао га брзином од 150 километара на сат. Тек путем рече јој да је Монтекин први јурнуо на непријатеља, био рањен, није хтео да се склони, бранио повлачење осталих па је, вероватно, заробљен, Неколико минута пре него што је остао сам, довикнуо је лајтнанту;
— Арасели! Арасели!
И лајтнант је схватио да мора спасти капетанову жену, јер фашисти опкољавају село.
Већ у Барцелони Арасели сретне сељака, који је прешао фронт, и он јој исприча да су фашисти, чим су заузели село, стрељали њеног оца првог. Натерали су га да стане леђима према школском зиду, а лицем окренут према брдима,
Први пут у животу, усамљена, била је у великом граду. Рекла је у омладинском комитету:
— Не умем ништа да радим. Али спремна сам да радим све што треба. И за прање подова нисам гора него други. · у )
Радила је онако. као што раде људи боје слободног минута да не би полудели.
Каткад су је називали девојком — удовицом, а њен брак — ратним браком. Она на то ништа није одговарала. у
После годину дана стигло јој је преко Шрвеног крста писмо, врло давно написано. Монтекин је био жив. Налазио се у заробљеништву. Написао је само неколико речи, знајући да ће их прочитати де-
чоји се
СТРАНА 5
Београд пре пада у турске руке. Засад најстарији
Зато Хуњади међу својим војницима изабере најокретније и пошаље их преко Саве у земунско поље да вежбају војнике и спремају нове чете. То је Београђанима дало храбрости да издрже опсаду. Оно што би Турци преко дана срушили они су се трудили да преко ноћи поправе и начине нова утврђења.
Замореност је ипак почела да се осећа и са једне и са друге стране. Мехмед је добио вест да су се папске галије појавиле пред Хелеспонтом (Дарданелима) па је зато хтео што пре да сврши са Београдом. Град се 20 јула налазио већ у, очајном стању, али је Мехмед, како изгледа, ипак имао намеру да га туче-јошг две недеље. Јаничари су, "међутим били нестрпљиви. Њихов воћа Смаил-ага захтевао је да се одмах јуриша. Топовска ватра достигла је тога дана врхунац жестине. Сам румелиски беглербег КЖараџа ишао је од топа до топа и управљао ватром док није погинуо од камена који је рђаво испаљено топовско ђуле било одвалило са неког оближњег зида. '
Оторчен услед ове погибије Мехмед нареди да се сутрадан 21 јула свом силом јуриша на град. Отсудни јуриш Дурсун бег описује на следећи начин;
„Султан, отац освајања, јашући на коњу јуришао је на град. По прописима владаочеве музике за овакве прилике, са одређених положаја затрешташе добоши, трумпете, велики бубњеви и свирале. И кад се небеса пролсмише од халакања војске, грувања топова, трештања бубњева и писке свирки, султан шах господар кликну: Јуриш! Напред су истурени већ припремљени топови. Затим се проломило: ,„.Алаху акбер“ (велики је Алах) и војска одређена за бој и убијање људи кренула је напред“.
У првом налету Турци, су успели да продру У варош. По улицама а нарочито на тргу отворена је крвава кланица. У два маха браниоци вароши сузбијали су Турке, али су се ови са све већом жестином враћали. Најзад у страху и нереду БеограЂани су се морали повући у град, где је забуна већ била толика да су неки стали напуштати и град и бежати у Земун.
„Цео је видик, каже Дурсун бег, био прекривен ужасном маглом насталом од паре што се пушила од неверничке крви и њихових телеса“. Но
"Хуњади је једва успео да поврати какав такав ред и да обезбеди сдбрану градских капија. Градски зидови били су срећом јеш исувише високи, а шанчеви ско њих исувише дубоки да би Турци могли преко њих брзо да се пребаце. Браниоци су зато имали времена да се приберу,
У том тренутку изгледало је да разбеснеле турске чете ништа неће зауставити. Турци су поскакали у шанчеве и лествицама почели да се пужу уз висока градска платна. хуњади је јурио са краја на крај града и раслоређивао војску за одбрану. Јован Капистрански попео се на највишу градску кулу и призивао Христа у помоћ.
Очајничка борба трајала је сгтима. Спустила се најзад м ноћ. После прве забуне браниоци су стали превозити из Земуна све нове и нове чете. Са изрешетаних зидина и пслупорушених градских кула тали су бацати Турцима на главе запаљене снопове сувог прућа, умоченог и сумпор и катран. Пламени језици лизали су Уз старе градске зидине уз које су као мрави пузиле хиљаде Турака. Цео град личио је на огромну ломачу.
Пред зору Турци су на једном месту почели узимати маха и допирати до врха градскога зида. Један јаничар, са развијеном турском заставом попео се био на високи зид и полетео је да истакне на оближњу кулу и сво; војсци обзнани турску победу. Али, баш у томе тренутку, један од бранилаца Београда, Тито Дугсвић, залети се на њега, Ухвати се са њим у коштац м, не могавши да га савлада на градскоме зиду, сурва се заједно са њим у спољни'шанац где је, крај запаљених бакљи, кроз густи дим гмизала избезумљена турска гомила.
Јуришања су трајала до подне другога дана. Тада су «се преморени Турци повукли. Дурсун бег објашњава овај неуспех сасвим вероватним тврђењем да су се многи Турци, уместо да нападају град, били размилели по вароши да пљачкају.
Браниоци Београда, којима су непрестано пристизала свежа појачања, искористили су, тренутак турске малаксалости да одмах пређу у противнапад.
чим су турски јуриши престали, у подне 22 јула, ударе сва звона на београдским црквама, залупају добоши, затреште трубе и масе добровољаца стану
тотална имао еневмива итаавевиввеиваванаи имали вина
сетине очију. Фашистима се писмо учинило, по свему судећи, безопасно. Али Арасели прочитала га је на свој начин.
— Он се спрема за бекетво, — рекла је она у комитету. — Досад је, можда, већ побегао. А тада је још патио од ране.
Нико није могао да схвати — где је она то прочитала. Она је објаснила:
— Он пише: „Скоро сам здрав“. Он ме не би жалостио да није хтео нешто да наговести. А још пише: „Наш прекинути дан понова ће доћи“. Ово је дан наше свадбе. Растанак ће бити кратак.
и не слушајући ни примедбе, ни речи утехе, она је додала;
— Живот је дужи.
писама више није било. Фашисти су се приближавали Барцелони.
Капетан Момнтекин заиста је побегао из заробљеништва. Дуго је лутао брдима сам, у ритама, без оружја, гладан. Затим је срео неколицину људи, такође бегунаца. Заједно су напали двојицу грађанских гардиста. Једног од њих гардисти су били, али остали су дошли до две пушке. Касније се број људи повећао до десет, до двадесет, а код свакога се појавила пушка.
Арасели је то сазнала већ у Француској, преко кријумчара. У ноћи највеће шпанске несреће она је заједно с цругим женама прешла границу, а француски жандарми терали су их кундацима и одузели им мршаве завежљаје.
У логору ветар је јурио кроз бараке, људи су сркали празну супу, жене су рађале и деца боловала — све то једно до другога. “
Арасели је неговала болеснике и децу. Писала је писма место неписмених, водила све разговоре с управом и стари жандарм говорио јој је:
— Кад би сви били као ви госпођице! Опростите, ја не могу да верујем да сте удати, не могу вас ословити са „госпођо“...
Провела је у логору неколико година. Да побегнет Кудат Чемуг И како да напусти болеснике
У Француску дођоше Немци. Маршал Петен намеравао је да изда Арасели Франку. Тада је она побетла.
Придружила се француским родољубима. Неговала их је као мати. Ма какав да је био задатак, она га је испуњавала. Штампала је и растурала летке. обилазила села, путовала од града до града.
— Ово је злочин да вас упућују на опасне задатке, — говорио јој је команлант одреда, — али ви имате тако невин изглед! Ником неће пасти напамет да сте кадри да слажете. - |
— Заиста сам неспособна, — кратко она, тоном човека који се извињава.
— Али ако вас ухвате и упитају...
одговори
познати цртеж Бе ограда, рађен крајем Ху века.
куљати из града и јуришати на Турке који се томе нису надали. Збуњени навалом противника они се стану повлачити те тако Хуњади и Капистрански са својом војском продру у турске шанчеве, дођу до топова им стану се примицати султановом шатору. Ако је тачна претпоставка да је султанов шатор био на Ташмајдану онда се цела ова отсудна битка развијала центром садашње вароши, око Трга, Републике, Теразија и Народне скупштине. Пео тај простор био је онда пуста утрина. ПИЛЕ
Пестиђен султановим прекорима јаничарски ага Смаил, да би зауставио повлачење, јуриша на браниоце Београда али у томе погине. За њим је нови противнапад повео сам султан, али је и он ускоро пао рањен. Вероватно да би га противници и заробили да у најтежем тренутку по Турке није наишло са дунавске стране 6.000 турских коњаника, којима је пошло за руком да извуку султана живог из борбе, али не и да претворе пораз у победу.
У току ове борбе браниоци Београда успели су да попале турска слагалишта и да велики плен са мноштвом топова одвуку у град. Видећи да је даља успешна опсада Београда немогућа рањени султан наредио је коначно повлачење које је отпочело следеће ноћи. .
Дурсун бег у стиховима овако описује поприште после ове битке:
„Поље прекрилише непријатељске главе као разбацано камење од порушене зграде. Равница се црвенила од крви као лала. И то како црвенила! Као да је туда протекло море крваво. По песку су лежали непријатељски лешеви, а по крви су пливале њихове отсечене главе“.
Мако турски историчари покушавају да докажу како се Мехмед добровољно повукао, победа бранилаца Београда била је потпуна. Мехмедов шатор и његово оружје послати су папи у Рим као трофеји, а целом Европом завладала је велика радост. папа је наредио да по свим црквама звоне звона и да се Преображење, дач када је примио вест 0 ослобођењу Београда, празнује као двоструки празник. среудални господари Европе нису, нажалост, умели да искористе ову победу која је била извејева“ на благодарећи пожртвованости ширских народних“ маса. Хуњади и Капистрански стали су се свачи,на, својој страни хвалисати и приписивати-победу себи У заслугу, али ни један није дочекао крај спора. Већ 11 августа Хуњади је умро од неког запаљења у Земуну, а 23 октобра умро је и Капистрански У Илоку, од куге која је по обичају после оваквих ратовања беснела. Тиме је њихов спор окончан, али не и борба око мађарског престола.
Ускоро после победе мађарски краљ Влалислав и његов доглавник Улрих Цељски дођу у Београд да виде славно бојиште. Хуњадијев син Влалислаз, који је после очеве смрти командовао Београдом, дочекао их је привидно са свима почастима, али уствари са непријатељским намерама јер је наједио да се градске капије затворе и да краљева пратња остане ван Београда. Њему је било пало у руке једно писмо у коме је Цељски поручивао своме тасту Ђурђу Бранковићу да ће му, по доласку У Београд, послати „две лопте да. се игра њима“, то јест главе двојице Хуњадијевих синова. За време краљеве посете Београду, приликом једног сусрета испред Хуњадијевог дворца — вероватно ранијег дворца деспота Стевана Улрих Цељски и Владислав Хуњади заваде се и путуку мачевима. Овој тучи придружише се и њихеве присталице. Хуњадијеви надвладају и убију Цељског, а млади Хуњади се извуче са раном на глави. Препредени краљ Владислав, који је у Београду уствари био У Хуњадијевој клопци, начини се као да одобрава убиство свог ујака и саветника, али чим се докопао Беча он ухвати обадва брата Хуњадија, па Владислава погуби, а Метеју баци у тамницу.
Ове појединости догађаја који су следовали 6еотрадској победи, незнатне саме по себи веома су карактеристичне за стање које је у ондашњој феудалној Европи владало на најосетљивијем месту њене територије. Услед таквога стања, победа коју је народ под Београдом извојевао над Турцима није била коначна, али је ипак остала јелан од најкруп-
нијих догађаја ХУ века. Она је за 65 година одло-.
жила прелазак Турака преко Саве и Дунава и показала велику надмоћност народне војске у поређењу са најамним трупама феудалаца.
'Мих. С. ПЕТРОВИЋ
ћ — Ја ћу само ћутати.
Ухватили су је. Ћутала је. Истукоше је, забише јој чиоде испод ноката. Заплакала је тек у ћелији. 7
— Јако болит — саосећајно упита сусетка.
— Не. Али Монтекина је, зацело, јако болел кад је био код. њих. Био је, знате, рањен... у
Поново се нашла у логору. Овај. је био кжуди-.
камо страшнији од пређашњег. Једне су овде убијали, други су умирали без метка, без конопца, али такође убијени. Овде није било жандарма који би Арасели говорили „госпођице“. Овде су.били гестаповци и они уопште нису разговарали — само су убијали. Они су убијали и децу, а кад су деца умирала Арасели се чинило да је већ старица и: жуви
земљи одвећ дуго. У
Једног јутра гестаповци су просто. напросто ишчезли. Арасели то није приметила: лежала је на трулој слами и чекала смрт. Чула је вику, тутњаву аутомобилских мотора, бат. Дигла је главу.
— Не мичите се, мис, — рече неко. — Ми ћемо се сместа посветити вама. Али ми хоћемо да вас фотографишемо онакву какви сте сада. '
сротографисали су је. После тога је храљена, лечена. И ево је, опет у Француској. Командант партизанског одреда пронађе Арасели и замоли је за опроштај што ју је излагао опасности. П
— Знао сам да ће се то рђаво свршити, — понављао је он. — Али није било човека у кога бих имао толико поверења као у вас. И ви сте живи живи!. ма
Одвео ју је на југ и сместио код својих родите1еђе „није се ни за корак удаљавао од ње, ој је:
— Ја не могу с вама да се Морате да ми будете жена.
Али спазивши њен осмех, прошапта:
— Опростите ми. 7.
а МИРНО стеже његову руку.
и АЗЕ она. — У логору сам стално сањала исти сан. Сањала сам маслине. Оне корачају брдима. Нико их не може задржати. Оне ће доћи. И ја ћу доћи. Живот је дугачак. Ја ћу доћи.
Маслине расту и на Пиринејима. Ако их човек дуго посматра. чини му се да се оне пењу на врх брда и прелазе у Шпанију. Заједно с њима ноћу је, сл равничице до равничице, ишла малена же-. на, Као што је некал чекао стари учитељ, капетан Монтекин чекао је да шпанска слобода дође преко брда. Он се борио и чекао; Арасели и слобода ишле су њему у сусрет. а : 174 ;
(Превод с руског) 5 пе “а " Овади) Савић
растанем. Волим вас.
|
ап и и ваививвии ва иалив
рекао _
ате зашто сам остала у животуг — рече